Jedna od najvećih sreća običnog čoveka je da se bavi onim zanimanjem koje voli. Spadam u te srećnike kojima radne obaveze nisu teret na srcu, muka, napor i koji na posao ne odlaze sa stresom ili, ne daj Bože, strahom. Voleti rad u školi znači voleti decu, napredak, pamet, pravdu, plemenitost, humor.
– U današnjem vremenu opšteg moralnog sunovrata, kulturne dekadencije i duhovne provalije, rad u prosveti doživljavam kao prometejsku borbu protiv primitivizma, nasilja i koristoljublja. Nisam siguran da ću pobediti. Siguran sam da se neću predati, priča Miloš Racić, profesor istorije u Osnovnoj školi "Đura Jakšić" u Ravnima kod Užica koji je u ovoj školskoj ustanovi pre sedam godina počeo da ostvaruje svoje snove iz detinjstva.
Završio je istoriju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Nakon završetka studija nije birao šta će raditi sve dok nakon četiri godine rada na svakakvim poslovima nije primetio oglas za profesora u užičkoj seoskoj školi. Bez razmišljanja iz ravničarskog Lovćenca, gde je odrastao, polazi u brdovite Ravni. Posle dve godine ostvaruje i drugi san iz detinjstva da bude filmski reditelj. Sa decom u školi počinje da snima kratkometražne filmove.
– Ambiciozan sam, ali u malim stvarima. Oduševim se kada ni od čega stvorim malo. Ne volim velika očekivanja. Ne priželjkujem da moji đaci postanu div-junaci, zvezde ili genijalci. Želim da odrastu u srećne ljude, zadovoljne svojim porodicama i zanimanjima kojima se bave. Učim ih da znaju kako da podnesu poraz, a da sačuvaju dostojanstvo. Naravno, to ne znači da ne treba da imaju svoje snove.
Naprotiv. Počeo sam da pišem scenarija, snimam kratkometražne filmove u kojima su moji učenici glumci. U početku smo svake godine snimili po petnaestak filmova, sada smo više okrenuti kvalitetu pa snimimo oko pet godišnje, koje krajem godine, u decembru prikazujemo u školi na festivalu kratkometražnih filmova. Kao na velikim festivalima, dodeljujemo nagrade za najbolji film, najbolju mušku i žensku ulogu – a osmehom na licu priča nam profesor, koji je ujedno i scenarista, kostimograf, reditelj, montažer ove neobične filmske produkcije.
Zid slavnih
Na festivalu nema crvenog tepiha, svi filmovi su niskobudžetni, snimljeni su fotografskim aparatom, jedan čak i mobilnim telefonom jer kamera koju su imali nije više u upotrebi. Kostime za filmove učenici donose od kuće, često i pozajmljuju, a njihova ljubav i entuzijazam prema filmskoj umetnosti je iznad svih prepreka, jer svi u školi im pomažu da njihovo stvaralaštvo bude ne samo vannastavna aktivnost.
– U početku smo teme za filmove nalazili u lekcijama iz škole – car Dušan i carica Jelena, sarajevski atentat, zbor u Orašcu, kneževa večera, Dositej Obradović, a kasnije na red su došle i druge teme. Omiljeni film mi je "Crvena krila ili sumrak komunizma" koji sam posvetio Gordanu Mihiću, omiljenom dramskom piscu, jer sam po uzoru na njegovo drame napisao scenario.
Brda u srcu– U užičkom kraju se bolje osećam nego u Novom Sadu u kome sam studirao. Odgovara mi mentalitet ovih ljudi, osetio sam njihovu bliskost i srdačnost. Oni su slični kolonistima u mom Lovćencu. Kupio sam stan u Sevojnu uz pomoć roditelja i planiram da ostanem ovde iako sam rođen u ravnici, brda su mi u srcu isto kao i ljudi koji me prihvatiše.
Livadska biljkaSvi filmovi pripadaju produkciji Radrenis film koja predstavlja skraćenicu naziva okolnih sela čija deca pohađaju ovu školu školi, a to su Ravni, Drežnik, Nikojevići i Skržuti. U školi se štampaju i novine koje izlaze iz štampe jednom godišnje i one su Radrenisov filmski magazin. Na filmskom festivalu se dodeljuje i nagrada koja se zove Zlatni skriž. Dobila je ime po livadskoj biljci skriž po kojoj je i selo Skržuti dobilo naziv. |
Prošle godine snimili smo i prvi dugometražni film "Povratak crnog meseca", naučni triler inspirisan "Hazarskim rečnikom" Milorada Pavića. U svim filmovima koje sam snimio ima humora i satire, jer kritikujem neke pojave u društvu. Želim da kod učenika razvijem kritički duh, da budu aktivni u posmatranju društvenih negativnosti. Đaci su vrlo zainteresovani za ovakav rad, snimili smo oko 60 filmova od 2009. godine i snimanje filmova je jedna od najzanimljivijih vannastavnih aktivnosti – objašnjava profesor Racić.
Filmovi i nemontirani materijali čuvaju se u školskoj kinoteci. U jednoj učionici nalazi se Filmski kabinet bunker u kome je kostimografsko odeljenje, a tu se čuvaju i rekviziti. O scenarijima koje piše profesor Miloš Racić odlučuje savet glumaca koji čine učenici, a tu je i zid slavnih gde su fotografije glumaca – učenika.
– Voleo bih da ovaj filmski festival postane tradicionalan i da na njemu uzmu učešće i druge škole iz Užica i širom Srbije. Sada su i učenici počeli da pišu scenarija, pa će i oni biti ekranizovani. Radili smo i crtane filmove i filmsku muziku. Naše stvaralaštvo je amatersko, ali nema granica.
Nastavnici kao birokrate
Osim rada na filmovima profesor Racić svake godine u maju u znak sećanja na hajdučke sastanke sa učenicima organizuje i manifestaciju Hajdukovanje. Manifestacija se jedne godine održava u Ravnima, a druge u Drežniku i tu se učenici takmiče u bacanju kamena s ramena, bacanju potkovice, gađanju iz praćke, trčanju… U jesen se organizuje maskenbal. U školi radi i radionica đačkog stripa, a štampa se i školski list "Aberdar" koji izlazi po potrebi. Mnoge značajne državne institucije su zaboravile da obeleže 200 godina od rođenja Njegoša, ali to nije propušteno da se obeleži u školi u Ravnima.
– Kao što obožavam rad sa decom, tako se zgražavam od često besmislenih birokratskih poslova u narodu poznatih kao papirologija. Želeo bih da manje gledamo u raznorazne tabele, izveštaje, planove, zapisnike, folije i portfolije, a više u učenike kojima smo potrebni. Imam utisak da se problemi sa đacima i omladinom u našoj državi samo gomilaju, a ne rešavaju, jer smo nemoćni i zasuti papirima.
Profesor samo u deci može da vidi svoj uspeh ili neuspeh – ističe profesor Racić.
Za dosadašnji rad Miloš Racić još nije dobio nikakve nagradu, ako zaboravimo tapšanje po ramenu.
– Važno je da rad kome sam posvećen bude prepoznatljiv i prihvaćen. Moji učenici će imati čega da se sećaju kada napuste školske klupe, a priznaćete, to je najveća nagrada. Volim da radim u seoskoj sredini, jer moj rad me podseća na rad starih učitelja kad su oni u selu bili ne samo prosvetni radnici već i agronomi, lekari, advokati, svetionici koji su obasjavali selo. Plaši me zatvaranje škola po Srbiji zbog smanjenog nataliteta. Na šta će nam ličiti sela ako u njima nema škole, crkve i kafane – zapitao se profesor na kraju razgovora.
