Novi film Rajka Grlića “Svemu dođe kraj”, stigao je u domaće bioskope. Dodaje da mu se nakon komplikovane “Karaule” ne snima van Zagreba, da je po karakteru različit od svog saradnika Ante Tomića i da danas filmove treba da snimaju oni kojima je priča važna. Grlić kaže da je za film “Svemu dođe kraj”, roman Miroslava Krleže “Na rubu pameti” bio pretekst, i da su on i koscenarista Ante Tomić od čuvenog književnika “uzeli bes i ljutnju prema vremenu”.
– Krenuli smo od njega zato što opisuje tridesete godine, a beskonačno liči na ono u čemu živimo danas – na novac, moć male nad velikom grupom, na malo bogatih i puno siromašnih, na fašizam koji se valja iza brda. Sve su to bile oznake onog i ovog vremena – naveo je Grlić.
Prema njegovim rečima, “Svemu dođe kraj” je “ljubavna priča umočena u hrvatsku stvarnost”, gde politika ima ogroman uticaj i moć nad svakodnevnim životom, a kroz sudbine ljudi na margini društva se prelama i samo vreme.
Grlić je dodao da “pravi filmove da bi ostavio neke tragove na putu, neke kapsule vremena, koje ako nekad neko nađe i otvori, da vidi kako je to izgledalo u nekom trenutku”.
Prema njegovim rečima, “filmovi ne menjaju svet, ne podižu bune – šapuću na uvo u mračnim dvoranama i ako nešto prepoznaš na tom platnu, možda o tome razmisliš”. Upitan da prokomentariše rečenicu ruskog pisca Fjodora Mihailoviča Dostojevskog da će umetnost i lepota spasti svet, Grlić je primetio da ga za sada nisu spasli, a “bilo je puno fantastične umetnosti”.
– Primitivizam je uvek mnogo jači. Varvari su uvek tukli svaku civilizaciju. Od početka do danas uvek novi varvari dođu i imaju više snage, energije, sirovosti u sebi da razruše svaku civilizaciju”, ocenio je reditelj.
Grlić je dodao da živimo na prostoru gde svakih pedesetak i manje godina sve počinje ispočetka.
– Dođu neki novi, izbrišu sve ono što je bilo pre. A kulture ne žive ako nemaju svoje poreklo, ako nemaju duge izvore, nemaju pisce koji su nešto pisali, filmove koji su se snimali.
Primetio je da danas mnogo umetničkih akademija proizvodi puno umetnika, a nekad su akademije proizvodile malo, pa je većina ljudi završavala u tom poslu.
Odlazak u bioskop bio ritual
Grlić je naveo de će u jednom trenutku nestati i bioskopi, i da ima ogromnu sreću što je živeo u trenutku kad su bioskopi bili velika stvar, kada se “imalo negde sesti i razgovarati o filmu”.
– To je bio ritual. Ovo danas je gledanje na televiziji, koje zovem ‘Mekdonalds film’. Odete, popričate telefonom, pa odete u kuhinju po nešto, pa prebacite na drugi film. Za pričanje priče je potrebna koncentracija. Zato je bioskopska dvorana “tako fantastična, taj mrak, veliki osvetljen ekran”.
Reditelj kaže da nikad svoje filmove ne gleda u dvorani sa publikom, jer ne voli da deli utiske o njemu sa drugima.
– Gledam film kad ga završim. Sednem u veliku salu, zaključam vrata i sam odgledam film. Taj osećaj koji imam nakon toga hoću da ostane u meni o tom filmu.
