Da se u tom smislu ništa nije promenilo pokazuje najsvežiji slučaj režimskog ignorisanja sve masovnijeg otpora dijaspore donošenju rezolucije o Srebrenici i učestali dolazak poštara sa protestnim pismima i razglednicima iz belog sveta na Andrićev venac broj 1, gde stoluje predsednik Tadić.
Stotine stranih i inteletualaca našeg porekla, uz masu običnih ljudi, na različite načine, od Fejsbuka, preko privatnih razgovora sa svojima u otadžbini, nedvosmisleno je već poručilo zvaničnom Beogradu da se Srbima ne podmeće genocid u Srebrenici. Ali, izabranici naroda to ne zarezuju.
Neko će reći, kad vlast ne uvažava istraživanje koje kaže da u Srbiji samo 20 odsto građana podržava političko samoubistvo Srbije zvano rezolucija o Srebrenici, zašto bi se onda osvrtali na one tamo daleko, koji uprkos svemu uredno šalju evro-kintu, čak i više od onoga što se ovde očekivalo.
I to bi bilo u skladu sa dosadašnjim manirima mile nam otadžbine, da se nije pojavio ministar Srećković.
Predlog službujućeg ministra za dijasporu da jedno pet predstavnika rasutog naroda zauzme mesta u skupštinskim skamijama, koliko god bio u skladu sa stremljenjima i praksom mnogih evropskih država, svađa se sa našim političkim manirima i iskustvima. Moguće je da ministar Srećković ima najbolje namere, ali ko može u njih da poveruje upravo u danima kada se sa takvom ignorancijom dočekuje politički stav iz dijaspore po jednom važnom nacionalnom pitanju.
Dobri poznavaoci raspoloženja među našim ljudima po svetu ne pamte da je, u mirnodopskim uslovima, jedno pitanje, kao što je ovo o Srebrenici i zločinima u Istočnoj Bosni, izazvalo toliku pažnju i mobilizaciju naših iseljenika. Teško je setiti se kada su, recimo, Srbi iz Australije presavili tabak i zašiljili pero, ne bi li nešto važno poručili svojoj dalekoj otadžbini, kao što su to učinili ovih dana.
Nikada Srbija nije pokazala iskrenu političku volju prema dijaspori da se ova suštinski integriše u društveno, ekonomsko i političko tkivo matice. Političari su radije, i onda i sada, po ugledu na rad sa domaćim narodnim masama, skloniji da kontrolišu političku volju. Zato se sada u domaćim medijima ne može pročitati ništa od onoga što predstavlja manifestaciju političkog nezadovoljstva naših iseljenika i ostalih van Srbije, izraženih povodom Srebrenice.
U takvom ambijentu bilo bi zaista korisno da se fikus unese u skupštinsku salu, kao ukras u susret zasedanju na kome će biti doneta rezolucija o Srebrenici, a možda i odluka da Srbija uđe u NATO.
Jer to ionako ne zavisi od građana Srbije i Srba po svetu, a lepo bi izgledalo.
Fikus je uvek fikus – bio u parlamentu ili na terasi.
