Od 1955. do 1985. godine sa traka je sišlo 923.487 fića. Sa njim je nastala domaća automobilska industrija, a najveća auto-trka u godini bila je rezervisana za zastavu 750. Ljubav prema automobilima se kod ovog četrdesetogodišnjeg Požežanina rodila još u drugom razredu osnovne škole kad je očevog fiću vozio po okolnim selima. Potom je upisao saobraćajnu školu, a 1993. godine proglašen je za najboljeg đaka saobraćajnih škola u Jugoslaviji pošto je pobedio u poznavanju propisa i ispitu spretnosti vozeći juga. Pet godina kasnije, radeći kao instruktor vožnje Fićo je od Poslovnog udruženja auto-škola proglašen za trećeg instruktora u bivšoj zemlji. Donedavno je imao auto-školu, ali zbog promene zakonskih propisa morao je da stavi ključ u bravu.
– Potrebno je da u auto-školi imam tri instruktora vožnje i jednog saobraćajnog inženjera, a posla nema ni za dvojicu, pa sam kao i mnoge moje kolege morao da zatvorim školu i vratim se onome što je istinsko zadovoljstvo – priča sa zanosom Miroslav. – Kupio sam delimično obnovljenog fiću starog 30 godina. Kad ga je video moj prijatelj Dragan Jevtović, vlasnik auto-servisa, rekao mi je da ja to mogu bolje da uradim. Njegove reči su za mene bile izazov i ovo mi je sada osnovno zanimanje od koga izdržavam suprugu i dve ćerke. Kupovao sam fiće u Boru, Leskovcu, Kanjiži, selima i gradovima zapadne Srbije. Plaćao ih od 100 do 1.000 evra, sređivao i prodavao kao oldtajmere. Za fićinu obnovu potrebno mi je od tri do šest meseci. Kad ga završim, stavim sliku na Fejsbuk i brzo ga prodam. Zatim kupim drugi, rasklopim ga na delove i s ljubavlju i strašću ga sklapam jer kupci gledaju svaki detalj. Ja sam perfekcionista, pa mi ti zahtevi ne predstavljaju nešto posebno. U lakšim poslovima mi pomažu supruga Jelena i prijatelj Miroslav.
Slovenci u Guči– Svaka vožnja obnovljenim fićom ne može da prođe nezapaženo. Odem u kupovinu i umesto da se vratim za petnaestak minuta vratim se za dva sata. U Kragujevac, koji je od Požege udaljen 90 kilometara, putovao sam nepunih pet sati. Zaustavljaju me, slikaju se pored fiće, oduševljavaju se. Ne mogu ljudi da veruju šta vide. Mnogi se sete prvih poljubaca u fići, vereničkih prstena, s nostalgijom pričaju o slatkom životu i boljim vremenima koja su nažalost samo u sećanjima. Jedne godine na Saboru trubača u Guči nisam mogao da prođem od 200 Slovenaca. Svi su hteli da uđu u fiću. |
Glavni problem je nedostatak originalnih delova, ali majstor je i za to našao rešenje.
– U Srbiji ima od sedam-osam udruženja ljubitelja fića. U bivšim jugoslovenskim republikama ima ih dvadesetak. Povezao sam se s njima, mada ima i ljudi dobre volje koji s tavana skidaju zaboravljene delove i poklanjaju mi ih. U proizvode male privrede nemam mnogo poverenja, samo me interesuju originalni delovi.
Vremešni automobili imaju dobru prođu i probranu klijentelu. Prvi auto Fićo je prodao našem čoveku iz dijaspore, tri su kupili Nemci, a jedan Francuz hrvatskog porekla. Cena je od 3.000 do 5.000 evra.
Požeški Fićo je pokupio deo slave od svog omiljenog automobila. Dobio je poziv da 24. maja u Minhenu učestvuje na skupu zaljubljenika u fiću iz cele Evrope, a pokrivaju mu pola troškova putovanja. Iz Beograda je stigla ponuda da glumi u novom filmu o nacionalnoj klasi. Čvrsto je na nogama, razmišlja o proizvodnji i prodaji, treba u opljačkanoj Srbiji preživeti. Nije mu jasno zašto se kod nas vremešni automobili ne tretiraju kao sezonska vozila kad je tako u ostatku sveta.
