Opatija, sinonim najprestižnijeg festivala lakih nota u vreme Titove Jugoslavije, pokazala se idealnom za neobavezno ćaskanje dvojice državnika od kojih je jedan – hrvatski – umoran od ozbiljne glazbe (pored tužbe za genocid protiv Srbije, napisao i pedesetak kompozicija za razne solo instrumente, komorne sastave a bogami i za simfonijski orkestar), rešio da se malo opusti. I usput ubere poneki politički poen. A boljeg (i naivnijeg) partnera za tako nešto nema od Tadića.
Iako je srpski predsednik samo koji dan pre leta za Hrvatsku izdržao sve pritiske i ignorisao skup na Brdu kod Kranja iz protesta što je tamo, kao ravnopravni sagovornik, sedeo predsednik Kosova, u slučaju Josipovića procenio je da ne treba baš toliko da se drži principa.
Naprotiv, s radošću je prihvatio poziv i došao u Opatiju da bi otuda kao "prvi srpski turista na hrvatskom primorju", kako je duhovito izjavio pred kamerama Hrvatske televizije, poručio građanima Srbije kako je "cilj obe zemlje pripadnost evropskoj familiji naroda".
Građani Srbije u to su vreme obeležavali jedanaestu godišnjicu NATO bombardovanja:
"Mogli ste sutra da idete u Opatiju g. predsedniče. Na današnji dan je izvršena agresija na državu čiji ste vi predsednik.
Danas je trebalo da budete na grobu male Milice Rakić, na surduličkoj pruzi, pred RTS-om… Neverovatno loš tajming za posetu Opatiji, dok Vam je narod u apatiji", ocenio je jedan učesnik foruma na sajtu B92.
Drugi je primetio da je "lepo videti Tadića, inače vrhovnog komandanta Vojske Srbije u prijateljskoj poseti Hrvatskoj, a na brodu ratne mornarice, i sve to na dan napada NATO-a na Srbiju".
Istina, ovakvih komentara bilo je znatno manje od onih u kojima su preovladali aplauzi Tadićevom mirotvorstvu, vizionarstvu i evropejstvu, a naročito njegovim turističkim afinitetima.
Ili, što bi rekao moj drug Mihajlo, srpska građanska klasa i intelektualna proevropska elita oduševljeno gleda na susret Iva i Borisa jer se raduje kako će opet na "naše" more… Ništa drugo nije važno.
Uostalom, zar se obojica predsednika nisu složila u tome da razgovaraju samo o onome što ih zbližava. Zato su "preskočeni" priznanje Kosova, povratak, obeštećenje i hapšenje prognanih Srba, jednosmerna privredna saradnja, granični sporovi…
Možda bi se prećutale i tužba i protivtužba za genocid, da hrvatski predsednik nije velikodušno nagovestio mogućnost nagodbe, a srpski još velikodušnije prihvatio, ne razmišljajući uopšte šta to može da znači.
Uostalom, zar u Opatiji nisu udareni temelji evropske budućnosti Hrvatske i Srbije u kojoj neće biti mesta za sumnje i podvale.
Sutradan je opet sve bilo po starom. Beograd je ugostio šefove diplomatija Hrvatske, BiH i Crne Gore. Ohrabren prijateljskim ćaskanjem Josipovića i Tadića u Opatiji, gost iz Zagreba "ošamario" je domaćina tvrdnjom kako je Hrvatska jedina u regionu učinila sve da trajno reši probleme izbeglih i prognanih Srba.
Ko ne veruje, nek proveri na letovanju.
