Da društvene mreže, ukoliko se koriste pametno, mogu da povežu ljude i u naše živote vrate neke drage osobe iz mladosti ili rodnog kraja, potvrđuje i primer pesnikinje Nataše Pajković iz Beča, koja je preko Fejsbuka pronašla skoro sve vršnjake iz škole.
Zahvaljujući toj mreži otkrila je i da nije tačna vest da je njen najbolji drug iz mladosti poginuo, jer ga je pronašla i sada su ponovo u kontaktu.
U prethodnih godinu dana, koje obeležava pandemija korona virusa, društvene mreže su dobile na značaju, a naročito su važne bile onima koji žive u inostranstvu, jer su im omogućile i video-komunikaciju sa najmilijima u domovini.
– Koliko je internet dobar za osobe koje ga pametno koriste, a posebno za nas koji živimo van svoje zemlje, pokazuje i slučaj koji se desio meni. Posle 35 godina uzaludnog traženja nekih osoba iz detinjstva i rane mladosti, sasvim slučajno, preko Fejsbuka, našla sam skoro sve vršnjake iz generacije 1965. i prijatelje sa kojima se družila, pre nego što sam 1985. godine morala da se iselim iz kuće u kojoj sam rođena i odrasla i da iznenada dođem u Beč – priča Nataša za “Vesti.
Koliko život ume da bude nepredvidiv Nataša je uvidela nedavno kada je otkrila da je 2000. godine dobila pogrešnu informaciju, koja ju je duboko potresla i ostavila veliku prazninu u njenom životu – da je Goran Milinković, njen najbolji drug još od prvih školskih dana, poginuo na Kosovu.
– Bili smo nerazdvojni do mog dolaska u Beč 1985. godine. Dobila sam pogrešnu informaciju da je poginuo na Kosovu. To mi je 21 godinu teralo suze na oči i tugu u srce, ali ipak podsvesno sam gušila bol koji se javljao uvek kada pomislim na njega. Sve do tog dana kada sam se s njim ponovo čula. Sada smo u kontaktu redovno preko Fejsbuka i željno čekamo dan kada ćemo se ponovo uživo sresti. Ovim putem želim da pošaljem poruku svim našim ljudima da internet mrežu koriste pametno, za važne informacije koje su nam potrebne, da bi nam život bio lakši i lepši – poručuje Nataša.
Pronašla i kuma
Na Fejsbuku je Nataša pronašla i kuma Dragana Zvijera koji ju je krstio.
– Dragan Zvijer me krstio u crkvi na Umci kada sam imala 16 godina, a družila sam se i sa njegovim bratom Zoranom. Krstila sam se tek sa 16 godina jer je moj deda Milan Arsenijević, posle Drugog svetskog rata bio u Komunističkoj partiji. Tada komunisti nisu smeli da imaju vezu sa crkvom, iako je deda krišom slavio Svetog Nikolu. Krštenje je javno i to je odloženo do posle njegove smrti. Baka je želela da se krstim, a ja sam birala kuma, sa kojim sam, eto, posle dugo godina ponovo u kontaktu.
Generacijska druženja
Nataša kaže da njena generacija svake godine dogovara druženje, kojem se uglavnom svi odazovu.
– Nekoliko nas živi u inostranstvu, ali osim mene i oni su do sada bili prisutni na godišnjim sastancima – kaže Nataša i dodaje da jedva čeka da vidi svoje drage ljude čim situacija to dozvoli.
Ističe i da su mnoge njene pesme, koje se nalaze u knjizi “Da li se i to ljubav zove”, posvećene njenim prijateljima iz mladosti i, naravno, Srbiji.
