Samo 22 vrste sisara praktikuju samoubilački vid razmnožavanja, a njih 15 pripada ovom rodu. U jednoj bajci braće Grim muzika šareno odevenog frulaša odvodi miševe u propast. Šta odvodi u smrt miševe roda Antechinus? Njegov libido.
Za vrste roda Antechinus život je kratak i usredsređen na razmnožavanje. Šest meseci posle rađanja ovi mali torbarski miševi dostižu zrelost. U narednih pet meseci dostižu težinu koju će istopiti tokom parenja, kaže Endru Bejker, stručnjak za sisare na australijskom Tehnološkom univerzitetu Kvinslend. Potom ove životinje ulaze u “period od jedne do tri nedelje kada se neprestano pare”.
Mužjaci se sukobljavaju zbog ženki, dolazi do promiskuitetnog sparivanja, a pojedinačni čin parenja može da traje 14 sati.
Nije ni čudo, komentariše Bejker, da su “oba pola pod velikim stresom”. Kao što se i kod čoveka događa kad je pod stresom, Antechinus proizvodi hormon kortizol, koji je koristan u malim, ali je poguban u velikim količinama. Kroz mužjake roda Antechinus “takođe kruži sav taj testosteron dok pokušavaju da osvoje ženku”, kaže Bejker, a testosteron omogućava kortizolu da šiklja u trenucima kada bi trebalo da se zaustavi njegovo naviranje.
Kada kortizol dostigne toksični nivo, kod mužjaka dolazi do pada imunog sistema i drugih sistema, i oni uginu do svog prvog rođendana. Broj pripadnika roda Antechinus prepolovljava se do trenutka kada ženke donesu na svet godišnji porod od četiri do 14 mladunaca, veličine gumenih bombona, koji će kroz šest meseci dostići zrelost.
– Kada biste morali da sednete i osmislite reproduktivni sistem, sigurno ne biste osmislili ovakvo rešenje – kaže Bejker.
Ove životinje nastanjuju australijske šume i pašnjake.
Svaka peta vrsta roda Antechinus je ugrožena. Nedavno otkrivena vrsta Antechinus arktos ima možda tek 500 primeraka.
U zavisnosti od vrste, pripadnici roda Antechinus teški su od 14 do 198 grama.
