Ivan Golac, istaknuti fudbaler Partizana, legenda Sautemptona i Dandi junajteda. Čovek koji se našao u tri “kuće slavnih”. Navijači iz Humske 1 ga pamte kao požrtvovanog, vrhunskog fudbalera, koji je trenerski pečat ostavio utakmicom protiv Seltika, u Kupu pobednika kupova. Pristalice Sautemptona ga se sećaju kao prvog stranca u klubu, a gol protiv Vest Bromič albiona i danas se prepričava. Neizbrisiv trag u Dandi junajtedu Golac je ostavio osvajanjem FA Kupa, prvog u 100-godišnjoj istoriji kluba. Danas Ivan prati fudbal samo kao posmatrač. Mnogo mu je draže da sa suprugom Bratislavom provodi vreme u prirodi Toplice, Šumadije… Neretko im se pridruže ćerke Ivana i Andrijana, odnosno unuka Kasija i unuk Ognjen.
Katar samo posledica
Kao najlogičnije, prvo pitanje se odnosi na Svetsko prvenstvo u Kataru. Šta je to što je nedostajalo Srbiji na Mundijalu?
– Da bismo mogli da komentarišemo na zdrav i stručan način, moramo da se vratimo na početak. Bojim se, a o tome već decenijama govorim, ovo su samo posledice. Uzroci su daleko iza nas. Nikada nismo, nažalost, imali pravu organizaciju. E, to je ključ svega. Šta to znači? Prava organizacija ima svoj Statut, ima organizacione strukture, pravilnik, koji se odnosi na selektiranje i dovođenje u tu određenu strukturu, kvalitet pre svega. Bojim se da nikada, ili bar ne pamtim da je jedan selektor kod nas doveden čistim, regularnim putem i preko kriterijuma koji postoje. Nije u pitanju ovaj, ili prošli, pretprošli kormilar… Govorim uopšteno. Mnogo decenija iza nas i dok smo bili ozbiljna, velika država, bilo je tako – priča gost “Vesti” Ivan Golac.
Na koga bi trebalo da se ugledamo, kako bi nam krenulo nabolje?
– Pogledajmo Francusku, recimo. Finalista. Ona je bila katastrofa, nula, nigde je nije bilo, ni na reprezentativnom ni na klupskom nivou i onda je odlučila – zaboravljamo rezultat, idemo deset godina da stvaramo. I stvorili su! Igraju dva finala zaredom. Malom broju selekcija je to pošlo za rukom. Ne možete bez ozbiljnosti, organizacije, rada, kvaliteta, nivoa, doći do uspeha i rezultata. Ako i dođete, to je samo puka slučajnost, koja će imati veće štete, jer će vas dovesti u zabludu da ste nešto vredni, a niste. To je najveći problem. Mnogo toga nedostaje.
Bez pravih ljudi u organizaciji
Konkretno?
– Kao i svaka porodica, ako nemate pravu organizaciju, pravi plan, od te porodice nema ništa. Ona živi od danas do sutra, haotično i zna se kako se završava. Ne može biti dobar kraj. Komenatrišući mnogo toga decenijama, nikad nismo imali ljude koji su osetili ili osećaju da je fudbal mašinerija, biznis, industrija… A mi smo bili, po božjem daru, najveći izvoznici fudbalera u istoriji ove planete, sa Argentinom i Brazilom. Poznato je koliko puta smo manji od njih, kako po površini, tako i po broju stanovnika. Nije mogao niko da nam priđe, ali nikad nismo imali prave ljude u toj organizaciji. To je naša najveća nesreća. Mediji imaju dosta udela u svemu. Sve radimo nerealno i ta neobjektivnost nas uvek košta. Sveukupno to nije dovoljan kvalitet da bi se došlo do onoga do čega treba da se dođe, s obzirom na to da dan-danas imamo toliko divne dece na našim prostorima.
“Orlovi” su učešće u Kataru završili kao 29?
– Ovo je veliki šamar fudbalu, narodu uopšte, da se probude svi zajedno, da shvate da živimo u zabludi, a to je najstrašnije. To je garant propast. Rekao sam posle onih senzacionalnih rezultata na startu, Saudijska Arabija – Argentina 2:1, Japan – Nemačka 2:1, posle vođstva i jednih i drugih, da se ne dešava se ništa! Jednostavno, veliki više nisu veliki, koliko su ovi mali napredovali. Oni su otišli stepenik više, ovi se spustili niže, pa se kvalitet približio. Vrlo brzo će se izjednačiti. Ono što smo videli, gledali, budućnost fudbala je daleko od Evrope. Tu su Afrika, Azija i Južna Amerika, jer na način na koji ga vole, Evropljani su postali roboti. Igraju fudbal bez emocija, maltene imate utisak na silu. Jedini motiv im je novac, za razliku od ovih koji ga istinski vole. Šta smo imali od ’30. godine? Mi smo morali najmanje jednom da budemo svetski prvaci, a evropski, kad smo hteli! Ipak, nažalost, nismo bili, upravo iz razloga koje sam naveo.
Igre bez emocija
Za sve je kriv novac?
– Nekada su fudbaleri živeli za to da istrče na pun stadion, da se nadmeću, da igraju za publiku, koja je najvažnija. Za koga igramo, nego za one koji su došli da nas gledaju? Imao sam zadovoljstvo, kad sam došao 1979. U Sautempton, posle sedam-osam meseci da igram na Vembliju, pred 100.000 gledalaca, u finalu Kupa protiv Notingem Foresta, koji je bio dvostruki prvak Evrope. Nisam čuo nijednog igrača da je spomenuo, pitao za premiju, a danas se to prvo pita. E to su te razlike između istinskih, pravih i onih interesnih vrednosti.
Nije samo Srbija zabeležila loš rezultat u Kataru. Recimo, iz “lige petice” se Italijani nisu ni plasirali, Nemci su eliminisani posle prvog kruga. Samo je Francuska dogurala daleko?
– Evropljani doživljavaju kataklizmu, samo žive u zabludi. Evropa je živi mrtvac, ona neće predstavljati u fudbalu apsolutno ništa u bliskoj budućnosti. Zašto? Zato što, posmatrajući evropske ekipe, vidite da su to igre bez emocija, fudbaleri su kao roboti. Sve je više robotizacije, a fudbal ne može da se igra bez emocija. Milina je gledati Argentince, Afrikance, oni uživaju u tome. Vole, kao i mi nekada. Događa se ono što je upravo najstrašnije za Evropu, gubi primat, a živi u zabludi da predstavlja nešto. Jedino su Francuzi opravdali očekivanja, mada su i oni otišli stepenik niže, Nemci su dugo u problemima, kao da su spavali u zimskom snu. Nisu primetili da tonu, i oni su najveće razočaranje, to je neviđeni blam. Nije reč o tome što su ispali, već način na koji su to učinili. Nema tu ni njihove discipline, ni borbe, koja ih krasi oduvek… Ovde su izgledali kao razbijena banda. Od evropskih ekipa, ukoliko izuzmemo Francusku i Hrvatsku, koje su ozbiljne selekcije, sa odličnom organizacijom, Engleze koji su nesrećno ispali, ali su igrom i odnosom pokazali da su bili najbolji takmičar na ovom SP, ostali su podbacili…
Ono što se ne zamera “orlovima” je borbenost, srčanost… Za razliku od nekih prethodnih prvenstava, kod igrača su se videli želja i glad za pobedom?
– To je zato što je napravljena takva medijska kampanja. Bili smo borbeni… Pa u šumi se bori. To nije dovoljno. Prosto, voleo bih da se malo drugačije razmišlja i analizira, ali mediji su bili prepuni hvalospeva pred Katar, izgledalo je kao da smo već osvojili trofeje, samo je pitanje koga ćemo pobediti. Šta je to borbenost? Ne razumem. Nema šta da im se zameri? Onda znači da nismo dovoljno kvalitetni, a pričali smo da smo mnogo dobri i da možemo. Da nas je neko pitao pred izvlačenje kakvu grupu hoćete, mi bismo izabrali ovu. Nisam video slabiju od naše. Šta smo se mi to borili protiv Brazila? Delovali smo nemoćno. Kamerun? Ta selekcija ima igrača kakvog mi nemamo, mislim na njenog kapitena Čupo-Motinga , koji je uzeo sve lopte u vazduhu, odličan tehničar, dribla, pakuje, daje golove… Čekajte, o čemu mi to pričamo? Koja se to ekipa nije borila? Svi su se borili. Nisu ni Nemci baš ležali da ih gaze, borili su se, ali nisu bili dovoljno dobri. Kraj priče – zaključuje Golac.
Na vezi sa Petrićem
Golac je bio fudbalski učitelj Gordanu Petriću, sadašnjem treneru crno-belih. Da li se čujete sa Gordanom?
– Zvao je nekoliko puta, malo smo pričali… Zvao me je da dođem malo do Teleoptika, ali ja sam dosta van Beograda, uživam u lepim stvarima, u prirodi. Gordanu treba iskustva, mudrosti, vremena da se dođe do određenih situacija, a u velikom klubu nemate vremena. Stalno se hoće rezultati, titule, kao imperativ, to je prosto moranje. Razumem to apsolutno, jer braneći boje Partizana 10 godina, znam šta se očekuje od nas. Međutim, najveći naš problem kroz istoriju, nikada nismo imali upravu koja je mogla da nas prati na terenu, kakve smo fudbalere imali. Tu je izuzetno veliki problem.
Partizan rak-rana
Partizan dođe kao rak-rana?
– U Humskoj, dugo ne štima, Rezultatski, igrački… Nemam ništa protiv stranaca, i ja sam u krajnjem slučaju bio stranac, ali to što dovedete, mora da bude daleko bolje od onoga što već imate. U protivnom je besmisleno. Zalažem se da naša deca igraju. Prosto, ne interesuje me tri godine rezultat, ali ću imati osam naših momaka i napraviti ekipu koja će trajati. Prodaćemo jednog, dvojicu, ali već u pripremi moramo da imamo ko će ih zameniti. E, to je ono o čemu pričamo. Plan, organizacija, dalekovidnost… Ukoliko niste bili deo velikih stvari, vi ih ne možete ni osetiti, ne znati. Taj surovi primitivizam vas uvek vuče nazad i dovodi u brutalne situacije. Titula je izgubljena, ispalo se u Kupu Srbije, od protivnika koji je trebalo da se preskoči. Ne potcenjujem nikoga, jer nekada je beogradska liga, bila kvalitetnija od ove “ding-dong” lige.
Siniša je bio borac i lider
Nedavno nas je napustio Siniša Mihajlović. Vi ste onomad hteli da ga dovedete u Humsku.
– Jesam, to je bilo pre 33 godine, igrao je sjajno u Vojvodini. Dva puta je bio kod mene, kod kuće. Želeo je da dođe u Partizan. On je to obelodanio u jednom intervjuu, gde je priznao da je želeo da dođe u Humsku 1, kod mladog, perspektivnog trenera Ivana Golca, čiji mu se način igre svideo. Nažalost, naša uprava, koja to nije, samo se tako zove, nije imala osećaj da ga dovede. Žao mi je što Siniša nije došao. Tragedija je ovo što se dogodilo. Miha je bio borac. E, to je ta razlika. Borac i lider. Na njega ste mogli da se oslonite kad nešto ne ide, da uđe u vatru, da trgne igrače, da promeni ritam i ishod utakmice. Recimo, pored Siniše, u Partizanu sam želeo i Ramba Petkovića. Sve sam se maltene dogovorio sa Žućom Rajkovićem, ali se i to izjalovilo.
Od Čelika do Vest Bromiča
Koje su vam utakmice najdraže?
– Igračkih je bilo predivnih, ali su uvek mečevi Partizana i Hajduka bili posebni. Pogotovo kod stare Plinare… Utakmica koja me je izbacila u prvi plan bila je protiv Čelika u Beogradu, kada smo slavili 2:0. Derbi sa Zvezdom, 1978. kada smo overili titulu, možda i najlepši derbi, po kišovitom vremenu, pun stadion, atmosfera fantastična… Tu je i gol koji sam postigao protiv Vest Bromič albiona u 13. minutu, proglašen za jedan od najlepših na našem stadionu. Kao trener, sa Dandi junajtedom, prvi put u stogodišnjoj istoriji kluba osvojio sam Kup, jedini sam trener koji ima svoju prostoriju na stadionu. Ipak, duel sa Seltikom je proglašen jednim od 10 najlepših. Ona bi trebalo da se gleda bar jednom nedeljno, da bude fudbalska abeceda.
Najbolji mora biti prvi
Kada navijači Partizana mogu da se raduju tituli?
– Teško je to govoriti. Moramo da uspostavimo, pre svega, situaciju gde će najbolji biti prvi, a najslabiji ispasti iz lige. Glazgov Rendžers je izbačen iz Prve u Četvrtu diviziju, a to je mašinerija jača od naše države. Juventus je prekomandovan u niži rang… Morate da imate čistu, takmičarsku ligu da biste mogli nešto ozbiljnije da stvarate i da imate čemu da se nadate. To je ključ. Voleo bih da kod nas pobedi fudbal, poštenje, najbolji, to je suština i kruna svakog takmičenja. Moram da naglasim da malo gledam domaće utakmice, jer prosto nemam vremena za gubljenje. Mislio sam da će Partizan ove godine nešto ozbiljnije da uradi. Zvezda je bila neubedljiva na startu, nespremno izgledala… Međutim, mi smo prvenstvo izgubili posle četiri kola, što je šokantno, nezamislivo…
