Da nije imao ludu glavu, Francuz Mahidin Mehisi-Benabad, evropski šampion na 3.000 s preprekama, stavio bi petu titulu u džep dva dana pre hrvatske takmičarke u bacanju diska.
Hrvatica Sandra Perković ima tek 28 godina, a već je petostruka uzastopna šampionka Evrope u bacanju diska. Zlatni niz vrhunske atletičarke, koja je i važeći svetski prvak, počeo je u Barseloni 2010. Nije prekinut ni u Berlinu iako je do pobedničkog hica u trećoj seriji bila na ivici da otpadne u finalnoj borbi.
U Parizu kroz dve godine, na 25. evropskom prvenstvu, moći će i da učvrsti svoje vanredno dostignuće, a i s pet kruna uzastopce postigla je ono što nije niko pre nje u istoriji atletskih šampionata Starog kontinenta. Četiri titule i to sve uzastopne imaju još samo sovjetska takmičarka u bacanju kugle Nadežda Čižova (1966, 1969, 1971, 1974) i legendarna Nemica Hajke Dreksler u skoku udalj (1986, 1990, 1994, 1998). Rame uz rame s njima poslednjeg dana prvenstva u Berlinu stala je 33-godišnja poljska atletičarka u bacanju kladiva Anita Vlodarčik.
Perkovićeva ima dostignuće kojim ne može da se podiči niko ni muškoj konkurenciji. Britanac Kolin Džekson je četiri puta uzastopce trijumfovao na 110 s preponama (1990, 1994, 1998, 2002). U Budimpešti pre dvadeset godina je postavio i dan-danas trajući rekord šampionata (13,02), a važeći je i evropski rekorder sa 12,91 iu 1993.
U bacanju koplja su se u istoriju upisala čak dva četvorostruka uzastopna evropska prvaka. Sovjet Janis Lusis, rođeni Letonac, bio je nedodirljiv od šampionata u Beogradu 1962. do Helsinkija 1971. Britanac Stiv Bakli je imao zlata od Splita 1990. pa svake četvrte godine do Minhena 2002, a i dalje je hicem od 89,72 u Budimpešti 1998. važeći rekorder evropskih šampionata.
Njima bi kroz dve godine mogao da se pridruži 28-godišnji Poljak Adam Kščot, koji je u Berlinu osvojio zlatnu medalju na 800 treći put uzastopce.
Perkovićeva, ipak, ne bi bila prvi petostruki uzastopni evropski prvak da nije bilo jedne lude glave. Francuz alžirskog porekla Mahidin Mehisi-Benabad (33) sačuvao je u Berlinu na 3.000 stipl zlato iz Amsterdama od pre dve godine, baš kao što mu je u Helsinkiju 2012. ostalo u rukama ono iz Barselone 2010.
Bio je taj ubedljivo prvi i na Lecigrundu u Cirihu 2014, ali je u finišu sam sebi učinio medveđu uslugu. Nekoliko desetina metera pre cilja, dok su mu drugi gledali u leđa, trijumfalistički je skinuo majicu, koju je poneo i u zubima.
Glave evropske atletike su bile neumoljive. Zbog nesportskog ponašanja, kojim je, bilo je obrazloženje, ponizio druge i narušio duh sporta, oduzeta mu je zlatna medalja. Ostao je bez plasmana u finalu, a redosled je preinačen tako da je drugi ispao prvi, itd. Zlato je tako pripalo njegovom zemljaku Joanu Kovalu, a Mehisi-Benabad je izgubio priliku da se pre svih upiše u istoriju evropske atletike po vanrednom ostvarenju.
“Proslavio” se i van atletske staze. Na mitingu Dijamantske lige u Monaku 2011. pesničio se sa svojim sunarodnikom Mehdijem Balom odmah po završetku trke na 1.500. Obojica su kažnjeni zabranom takmičenja na po pet meseci. Maskotu evropskog šampionata pored atletske staze je prestravio i u Barseloni 2010. i u Helsinkiju 2012. Špansku je terao da klekne pred njim posle trijumfa na 3.000 stipl, a bolje nije prošla ni finska ispod koje je bila 14-godišnjakinja.
