Đorđe Marjanović, legendarni pevač, preminuo je u toku dana od posledica koronavirusa. Muzičar koji je svojim glasom osvojio Jugoslaviju voleo je dve žene.
Đorđe Marjanović rođen je u Kučevu 30. oktobra 1931. godine. Završio je gimnaziju u Požarevcu, a potom odlazi u Beograd na studije (1950). Izabrao je farmaciju i dogurao do apsolventa. Muzika je učinila da krene putem u kojem studije farmacije nisu više bile važne. 1954. godine učestvovaće na audiciji za pevače u organizaciji Udruženja džez muzičara Beograda. Sačekaće još neku godinu da njegov pevački dar dobije priznanje. Ljubav prema muzici, sticajem dobrih okolnosti, postala je njegov životni put.
Kako novca nije bilo dovoljno, Đorđe je povremeno radio razne poslove. Nije se libio raznošenja mleka… pražnjenja vagona na železničkoj stanici … Po prirodi vedar, pevušio je i radio uz njegov nezaobilazni osmeh. Bio je lepuškast mladić pun životne radosti i snage. Put ga je naveo i na posao u Radio Beogradu. Radio je kao inkasant. Tada već ulazi u svet umetnosti statirajuci na filmu i u pozorištu. Njegovo pevušenje bilo je primećeno i Đordje snima (1958) svoju prvu pesmu “Zvižduk u osam” kompozitora Darka Kraljića. Jednom čuta, ova pesma osvojila je svakog slušaoca. Pesma je emitovana na televiziji i odmah je izazvala opšte oduševljenje.
U Radio Beogradu Đorđe je sreo lepu službenicu, prodornog glasa – Zlatu Rakić koja mu je rekla da potpiše ugovor kako bi dobio honorar. Postali su prijatelji, a 1959-e se i venčali. Najpre ga je odbila, ali nije odolela njegovoj upornosti. Ona je znatno uticala na njegovu karijeru. Đorđe to priznaje, uz napomenu da je ona u njemu prepoznala talenat. Rekao je da uprkos tome sto mu je žena radila u Radio Beogradu napredovanje nije bilo lako kao i da je primljen na audijiciji tek nakon saradnje sa operskim pevačem D. Pivničkim. I on je u njemu video veliki talenat. Pričalo se kako Zlata može sve da uradi u Radio Beogradu i da će proslaviti Đorđa. Ona mu je pomagala da svoj talenat iznese ali ne na neki neprimeren način. Zlata je sama izjavila da Đorđe ima talenat i magičnu moć da privuče publiku i da niko ne bi mogao nametnuti publici nekoga ko tako nešto ne poseduje u sebi. Đorđe je protiv toga da se previše iskreno govori o svojoj intimi jer često bude pogrešno shvaćena.
Na početku karijere svesrdnu pomoć u uobličavanju pevačkih sposobnosti pružio mu je operski pevač, prvak beogradske opere, Darko Pivnički. Njegove glasovne mogućnosti nisu bile velike, ali njegovo pevanje imalo je promuklost, glas koji pleni svojom bojom u koju je utkana i osećajnost, svakoj reči u pesmi odmeravao je važnost… Svom pevanju dao je posebnu scensku koreografiju i time sebe uobličio u revolucionarnog i vrsnog umetnika.
Na svom nastupu u Nišu (1958) publika je bila toliko oduševljena da mu nije dozvoljavala da napusti binu. Bio je zbunjen ne samo zato što je bio nepripremljen i u repertoaru imao nekoliko pesama, što nije imao sa čim da nastavi nakon što je ponovio vec otpevano, već stoga sto takvu euforiju nije mogao ni da zamisi. Priznao je skromno publici da ne zna više pesama. Bilo je to šokantno suočavanje sa slavom, sa sopstvenom vrednošću…
Način na koji se Đorđe predstavio publici bila je novina: intenzivna osećajnost i pokretljivost na sceni koja intenzivira dožiljaj… Vladao je scenom uz geste po kojima se pamti: mikrofon u ruci, ubedljivo obraćanje i približavanje publici…Videćemo ga docnije kako baca svoj sako u publiku, kleči na sceni… on se sav daje publici i ona mu se predaje. Dok bude pevao na festivalima i solističkim koncertima izazivaće vrisku, padanje u nesvest obožavateljki, svi će pevati sa njim.
1959-e izlazi njegov prvi album “Muzika za igru” na kojoj je noseća pesma “Zvižduk u osam”.
Nižu se nove pesme, svaka je hit, a obožavanje ljudi sve više raste. 1960-e dobija nagrade na Opatijkom festivalu, a 1961-e nije dobio nijednu nagradu na festivalu “Zlatni mikrofon” u Beogradu. Publika je bila iznenađena i revoltirana. Došlo je do spontanog okupljanja nekoliko hiljada ljudi koji su nosili Đorđa od Doma sindikata do hotela Moskve gde je stao i počeo da im peva kako bi ih umirio. Svi su mu se pridružili. Bio je to mali koncert za pamćenje. Đorđe i obožavaoci su se stopili…
1963-e odlazi u Rusiju i tamo doživljava istu slavu. On postaje najpopularniji pevač u Rusiji. Punio je stadione, a publici na koncertima pevao je osim svojih pesama i obrade francuskih šansona… pesme Bitlsa, Boba Dilana…
U Rusiji 1965-e sreće Eli Nikolajevnu, ženu svog života sa kojom se ženi. Njihova ljubav, kako to obično biva sa popularnim ličnostima, bila je predmet javnog preispitivanja… ali Đorđe se nikada nije pokajao. Rodila mu je troje dece, bila verni i brižni zivotni saputnik. Brinula je o deci, bila stub porodice u kojoj je živela samo uzajamna ljubav i razumevanje.
60-e, 70-e, 80-e godine XX veka bile su vreme njegovog neprekidnog vladanja zabavnom muzičkom scenom u Jugoslaviji i Rusiji. Trajući tako dugo uz veliki broj obožavalaca nije izgubio na važnosti ni sa pojavom novih muzičkih pravaca. Ne samo da njegovi obožavaoci nisu odustajali od njega, već su i nove generacije respektovale njegov umetnički dar.
Bio je prisutan na velikom broju festivala, snimio pet LP ploča i veći broj singlova.
U njegovoj prirodi je životna energija na tako visokom nivou da je bilo neophodno da je podeli sa drugima. Dobro je što mu je put bio otvoren. U sebi je nosio elan sa odrednicom bujne radosti i velike ljubavi. Vidik njegovih obožavalaca prostirao se u nedogled. Povezao ih je onim sto je nosio u sebi i stvorio oazu ljubavi medju ljudima. Oformljeni su klubovi (“Đokisti”) kod nas i u Rusiji koji su pratili sve što je vezano za njegov rad, međusobno se družili, slali mu pisma sa lepim rečima….
Ljubavna vibracija izmedju Đorđa i njegovih slušalaca nastavljala se i van scene… posećivao je klubove svojih obožavatelja, radovao ih svojim prisustvom, zajedničkom pesmom… I oni koji nisu bili članovi klubova voleli su njegove pesme i pevušili ih dok su radili, šetali… muškarci su zviždukali… Đorđe je, kratko rečeno, usrećio svojom pesmom milione ljudi.
Pevajući svoju pesmu “Mene nema ko da žali” na koncertu u Melburnu 1990. doživeoje moždani udar. Usledila je borba lekara za njegov život, supruga je odmah došla da bude kraj njega. Preživeo je, ali su posledice bile teške. Ostao je bez glasa, nemoćno je sedeo u kolicima. Zahvaljujući doktorima i njegovoj porodici počeo je da se bori. Radujući se svojoj tek rođenoj unuci koju su mu neprekidno donosili i stavljali u krilo u njemu je probuđena želja za životom.
Uložio je veliki trud da prohoda, glas nije uspeo da povrati u potpunosti… Vremenom će tečnije pevati nego li pričati. Ni tako teška bolest nije uspela da mu oduzme makar i skromnu mogućnost za povratak na scenu. Ništa više nije bilo kao pre, njegova sreća je njegova porodica, njegovi Đokovci, njegova sećanja i scena na kojoj se samo povremeno pojavljivao – drugačiji ali sa nezaboravnim šarmom vrsnog umetnika koji uvek izaziva euforiju publike.
