Evo šta je o srpskom stradanju pisao slavni Viktor Igo

Jedan od najvećih francuskih pisaca svih vremena, Viktor Igo, bio je pesnik, romansijer i dramski pisac. Iako ovo manje ljudi zna, Igo je bio i veoma aktivan učesnik političkog života Francuske i dobar poznavalac događanja u Evropi onog vremena. Upravo on bio je jedan od prvih ljudi koji su skrenuli pažnju na burne događaje na Balkanu i tragičnu sudbinu srpskog naroda pod turskom vlašću.

Velika borba srpskog naroda za konačno oslobađanje od turske vlasti trajala je decenijama. Sloboda se osvajala korak po korak. Nakon ustanaka i dobijanja autonomije ostala je još “samo” osloboditi teritorije sa srpskim stanovništvom i naravno, dobiti međunarodno priznatu nezavisnost – dugo sanjanu i iščekivanu.

Upravo sa tim ciljem 1876. godine izbili su srpsko-turski ratovi. Njima je prethodio ustanak u Hercegovini 1875. godine koji je pokrenuo seriju oružanih pobuna na Balkanu protiv osmanske vlasti.

Ipak, borba srpskog naroda u Evropi uglavnom je prolazila neopaženo. A tada je, u jeku srpsko – turskog rata slavni francuski književnik i mislilac Viktor Igo 1876. godine objavio tekst jasnog naziva – “Za Srbiju”.

“Postaje nužno da se pažnja evropskih vlada privuče na jednu stvar koja izgleda tako sitna, da vlade ne smatraju da su dužne da je zapaze! Ta stvar, to je ova: ubijaju jedan narod. Gde? U Evropi. Ima li koga da to posvedoči? Svedok je jedan: ceo svet. A vlade, vide li to? Ne vide. Narodi imaju iznad sebe nešto, što je ispod njih: to su vlade. U izvesnim trenucima, besmislica je očigledna: civilizacija je u narodima, varvarstvo je u vladama. Je li to varvarstvo hotimično? Nije, ono je profesionalno. Ono što ljudski rod zna, vlade ne znaju. To dolazi otuda što vlade vide sve kroz kratkovidost, koja se naziva državnim razlogom; čovečanstvo gleda sve drugim okom, savešću.

Mi ćemo sigurno iznenaditi evropske vlade naučivši ih nešto, a to je da zločini ostaju zločini; da ni vladama kao ni običnim pojedincima nije dozvoljeno da budu ubice, da sve što se u Evropi radi, sama Evropa radi, i da se prema svakoj divljačkoj vladi, ako postoji, mora postupati kao prema divljoj zveri; pokazaćemo da se u ovom trenutku, sasvim blizu nas, gotovo na naše oči, vrče pokolji, pali, pljačka, istrebljuje; da se kolju očevi i majke, prodaju devojčice i dečaci; da se deca, koja su suviše mala da se mogu prodati, sabljom polove na dvoje; da porodice propadaju u ognju svojih kuća; da je čitava jedna varoš, Balak (Aleksinac), za nekoliko časova, svedena od devet hiljada stanovnika na hiljadu i trista duša; da na grobljima ima više leševa nego što može da se pokopa, tako da živima, koji su im poslali pokolj, mrtvi vraćaju kugu, što je sasvim pravo; pokazaćemo evropskim vladama da bremenim ženama otvaraju utrobu, da bi ubili tek začetu decu, da na javnim mestima stoje čitave gomile ženskih skeleta, na kojima se vide tragovi kasapljenja, da psi po ulicama glođu lobanje silovanih devojčica; da je sve to tako strašno, i da je samo jedan gest evropskih vlada dovoljan da se to spreči, da su divljaci koji, te zločine vrše, strašni, a da su civilizovani ljudi, koji dopuštaju da se to vrši, užasni.”

Ceo tekst Viktora Igoa možete pročitati ovde, a original napisan na francuskom jeziku ovde.

Nakon Viktora Igoa i drugi evropski mislioci i intelektualci su podigli glas protiv stradanja balkanskih naroda. Ratovi su se vodili sa promenljivom srećom sve do 1878. godine i Berlinskog kongresa na kojem je Srbija konačno izborila nezavisnost.