Izlazak u javnost žrtava seksualnog zlostavljanja može da ohrabri druge koji su pretpreli neki vid nasilja da o tome progovore.
Strah, nepoverenje, sramota, samookrivljivanje – najčešći su razlozi zbog kojih žrtve ne prijavljuju seksualno nasilje, a to često čine posle nekoliko godina – kada se ohrabre i dovoljno su udaljene od počinioca, kažu stručnjaci.
Žrtve često ne znaju ni kome da se obrate, naročito u manjim sredinama.
Kome mogu da se obrate žrtve seksualnog nasilja?
Seksualno i svako drugo nasilje može se prijaviti bilo kojoj policijskoj stanici na broj 192.
U saopštenju MUP-a izdatom posle optužbi glumica na račun profesora glume u Beogradu za seksualno zlostavljanje, navedeno je da se takvi slučajevi mogu prijaviti u prostorijama Policijske uprave za grad Beograd.
Ovo je jedna od adresa na koju i inače mogu da se jave sve žrtve seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja.
Procedura se razlikuje u zavisnosti od toga da li je reč o slučaju novijeg datuma ili nasilju koje se dogodilo pre nekoliko godina, objašnjavaju u vojvođanskom Centru za podršku ženama.
U prvom slučaju – kada se nasilje prijavi u roku od 72 sata – žrtva treba da se javi policiji, koja izdaje nalog za lekarski pregled.
“Postoji posebna procedura. U slučaju da se žrtva prvo javi lekaru, prema protokolu Ministarstva zdravlja, lekari zovu policiju kojoj prijavljuju nasilje”, kaže Afrodita Šeri iz ove nevladine organizacije.
Zaposleni u tom centru pomažu na umanjivanju povreda i traume izazvane seksualnim nasiljem kroz osnaživanje žrtava – žena i devojaka – i pružanje neposredne podrške u prvazilaženju posledica povređivanja.
Žrtvama pomažu i oko lekarskih i laboratorijskih pregleda i sarađuju s MUP-om i zdravstvenim ustanovama.
Medicinski izveštaji su važan dokaz u sudskom postupku i zato je bitno obratiti se lekaru ukoliko postoje vidljive ili nevidljive povrede kako bi bile sanirane i zabeležene, objašnjava za BBC na srpskom pravnica Autonomnog ženskog centra Dijana Malbaša.
“Međutim, često je onima koji su preživele seksualno zlostavljanje najteže da učine taj prvi korak, da se povere nekom i progovore o onom što im se desilo.
“Žene koje su bile žrtve seksualnog zlostavljanja mogu da se jave na SOS telefone ženskih organizacija kako bi sa nekim podelile to što im se desilo bez ikakve bojazni da će naići na osudu ili nerazumevanje”, kaže Malbaša.
Dodaje da će posredstvom SOS telefona žrtve seksualnog nasilja dobiti podršku i informacije o tome na koji način mogu da prijave nasilje institucijama ako se i kada se na to odluče.
Psihičku, pravnu i lekarsku pomoć žrtve mogu zatražiti i pozivima na:
SOS linije za žrtve nasilja – 0800 222 003 SOS telefona Autonomnog ženskog centra – 0800 100 007SOS telefona Centra za podršku ženama – Jedinstveni SOS telefon za Vojvodinu – 0800 101010
U proseku svaka deseta žena koja se javi na SOS telefon AŽC-a, a preživela je neki vid nasilja, bila je izložena i seksualnom nasilju, podaci su te organizacije.
Malbaša objašnjava da seksualno nasilje prati i najveća društvena stigma.
“Žene koje su preživele ovu vrstu nasilje često osećaju sramotu i krivicu zbog onog što im se dogodilo, plaše se reakcije okoline, dešava se da nemaju poverenja u institucije.
“To su razlozi zbog kojih se i najteže odlučuju da ovu vrstu nasilja prijave i najteže o njemu govore”, kaže Malbaša.
I u vojvođanskom Centru za podršku ženama kažu da žrtve često ne prijavljuju nasilje odmah jer se stide, plaše, osećaju krivicu.
“Naše iskustvo je takvo da nam se žrtve u takvim slučajevima javljaju za pomoć tek kad skupe hrabrost, jer misle da im niko neće poverovati”, kaže Afrodita Šeri.
Mesečno im se javi nekoliko žrtava seksualnog nasilja, a nije retkost da im se obrate pošto su imale suicidne misli ili pokušale samoubistvo, dodaje.
“Imamo pozitivne primere u kojima se pokazalo da se stanje poboljšalo posle desetak razgovora sa našim psiholozima i psihoterapeutima i da su žrtve povratile kontrolu nad životom”, objašnjava savetnica Centra za podršku ženama.
Šta je seksualno nasilje?
Seksualno nasilje je prinudna ili neželjena seksualna aktivnost, a njegov počinilac može koristiti fizičku silu, pretnje i zastrašivanja ili zloupotrebiti žrtvu koja nije u stanju da da saglasnost za seksualni odnos, navedeno je na sajtu Sigurne kuće.
Seksualno nasilje se može desiti i među ljudima koji se međusobno poznaju, kao i u kontektstu porodičnog nasilja – u porodici, u braku ili partnerskoj vezi.
Pretrpljeno seksualno nasilje ostavlja posledice na mentalno zdravlje žene, uključujući i anksioznost i različite vrste posttraumatskih poremećaja.
Neki od oblika seksualnog nasilja su:
silovanje
nanošenje neželjenog bola tokom seksualnog odnosa
povređivanje genitalija
prinuda na seks bez kontracepcije
prinuda žene na seksualne aktivnosti koje ne želi
korišćenje seksualno degradirajućih psovki i uvreda
neželjeno dodirivanje
neželjeno izlaganje pornografiji
seksističke šale
