Pevači Saša i Dejan Matić danas su veoma popularni, a gotovo svaka pesma koju oni naprave postane hit.
Svima je dobro poznato to da su njih dvojica blizanci, kao i to da su slepi. Međutim, mnogi ne znaju to da su oni, zapravo, rođeni sa izvanrednim vidom.
Naime, braća Matić rođena su 1978. godine u Bihaću i to u šestom mesecu. Zbog toga su neko vreme morali da provedu u inkubatorima, a kako porodilište u Bihaću nije bilo dovoljno dobro opremljeno, premešteni su u Zagreb.
Ipak, posle samo par dana došlo je do komplikacija i oba dečaka su oslepela. Nije poznato šta se tačno dogodilo, ali se spominjalo to da je u pitanju bila greška medicinske sestre, koja je dovela do trajnog slepila beba.
Kako je i sam Dejan rekao za Srpski Telegraf, nečija greška je bila, ali nikada se nije raspitivao o tome čija.
“To je nepažnja. Sada, koga… Nisam nešto detaljisao i raspitivao se čija. Da li je lekar, da li je medicinska sestra, nisam ulazio u to. Bilo je rođenje pre vremena. A, da je bila nepažnja, bila je”, ispričao je on za pomenuti medij.
Iako im je sudbina oduzela vid, podarila im je neverovatan talenat za muziku, ali i vedar duh. Njih dvojica su veoma uspešni u svom poslu, a danas imaju i svoje porodice sa kojima uživaju u ljubavi i pažnji.
Pričalo se i o tome da Saša ima mogućnost da povrati vid, ali da zbog Dejana ne želi da se operiše. Međutim, on je to demantovao.
“Ma ne, to je bezveze priča. Oni su hteli na nama da rade nekakve ekperimente. To nisu dozvolili roditelji, a ni mi. Ja tako ne volim što se godinama priča o toj temi, da vi nemate pojma! Dve najgore teme, one koje najmanje volim su: da li sam u svađi sa bratom i šta je bilo sa mojim vidom. Moji prijatelji i ljudi koju su sa mnom u stalnom kontaktu znaju kako ja živim i znaju da ovaj život volim najviše na svetu. Da li sam se ja lečio i kod koga sam se lečio, to je moja privatna stvar. Ima jedna priča kada je jedan moj prijatelj nazvao taksi, a oni su ga pitali: ‘U kom pravcu idete?’, a on je rekao: ‘Koga to zanima osim mene?’”, izjavio je Saša za Srpski Telegraf.
Nikada nisu smatrali da zbog svog nedostatka treba da imaju poseban tretman, niti su sebe doživljavali drugačije od drugih. Kroz život koračaju uzdignute glave i jedan drugom su oduvek bili najveća podrška.
Da nemaju komplekse i da ne smatraju sebe nikakvim žrtvama, dovoljno govori i to što se često šale na sopstveni račun.
