Psiholog Anđelija Simić ističe da je u radu sa ljudima primetila da je većina u stanju da se godinama iznova i iznova vraćaju na neke događaje, pitajući se zašto sada ne mogu da nastave dalje, zašto ne uspevaju u novim pokušajima, zašto im se ništa ne dešava…
Zašto zona komfora i nije tako udobno mesto kakvim se čini?
Ne možemo živeti život bez neprijatnosti – istina je koju mnogi teško mogu da svare.
Želimo jednostavno da nam je stalno lepo, da se uškuškamo, kao u nekom finom filmu, u našu foteljicu i da taj trenutak traje. Nije lako napraviti čak i minimalnu promenu u životu. Nekada je lakše vrteti se u rutini i nečega što je loše, nego napraviti iskorak.
Koliko god se plašili promena, verujte bilo bi neizmerno dosadno da nam je zauvek u svakom aspektu sve potaman, bez i jedne ogrebotinice.
Hans Seli, istraživač stresa, je rekao da je stres začin života. Zahvaljujući neprijatnostima, učimo, rastemo, menjamo se.
Pre nego uronite u vaš strah od promene, prvo je morate prihvatiti kao neminovnost života, a onda sagledati vašu realnost i vaše početne tačke.
Zašto se toliko plašimo da napustimo svoju fotelju udobnosti?
Osnovni razlog straha od promena jeste strah od nepoznatog i od neizvesnog. Naš mozak je naučen da radi na jednoj frekfenciji sa podacima sa kojima raspolaže i na taj način kreira neuralne puteve i štedi energiju. Kada ne znamo šta će se desiti, to uzrokuje neku vrstu stresa za naše telo i mozak, i ‘’tera’’ ga na nov način rada, sa novom energijom. Remeti se ravnoteža na koju smo navikli i u tom momentu mi želimo da se vratimo na staro, jer staro je poznato i treba nam manje energije za takva ponašanja. Taj mini stres koji se javlja kada prelazimo na nešto novo ili samo na pomen nečega novog, često se od strane nas opaža kao nešto što nas zabrinjava, kao situacija nad kojom nemamo kontrolu i na scenu stupa naš um koji pravi različite scenarije, jer u poznatom leži mir, ali nekada i pasivnost (što je jedna zamka). Tako da promenu moramo iskusiti, ali ako joj se opiremo, teže prelazimo u narednu zonu razvoja i novi nivo svesti.
Skloni smo da neizvesnost opažamo kao nešto što je loše i to verbalizujemo kroz razmišljanja: ‘’Šta ako ne uspem?’’ zatim ‘’Šta ako nešto krene po zlu? ’’ i slično, dakle da produkujemo konstantnu brigu. Usled toga se često razvije anksioznost i/ili panika koja se i generalizuje pa se osoba brine oko svega. Paradoksalno, zahtev za kontrolom i izvesnošću tu osobu dovodi do toga da izgubi kontrolu nad sobom i na taj način shvati koliko je tiranisanje sebe da sve kontroliše nemoguća misija. Na kraju promena se svakako desi, a fotelja udobnosti čeka nekog novog.
Ipak, mnogima od nas ne padne na pamet da neizvesnost ne znači uvek garanciju lošeg. Neizvenost znači da postoji nekad čak i statistički veća mogućnost da se desi nešto dobro zapravo.
Još jedan razlog zašto se plašimo promene jeste što ona znači da moramo da prihvatimo i neizbežnost života i neku vrstu trpljenja, a kao hedonistička bića to ne želimo. Ipak kratkotrajni hedonizam, često vodi u dugotrajnu dosadu i nezadovoljstvo, što je svojevrsni paradoks, ali na kraju moramo da shvatimo da ako želimo da živimo ovaj život i budemo dugoročno zadovoljni moramo korak po korak izlaziti iz svojih rutina i prilagođavati se, svako u svom tempu, po malo.
Kako lakše napustiti zonu komfora?
Pre svega, sagledajte vaše trenutno stanje i moguće ishode ako se stvari ne promene i ostanu takve kakve jesu – da li ste zadovoljni time? Nismo uvek primorani na promene, ali sagledajte da li ste zaista srećni u ovome što vam se sada dešava. Ako vam je dobro, onda ništa.
Racionalizujte situaciju tako što ćete zaista da razmislite o verovatnoći najgorih scenarija i da li vi zaista imate kontrolu nad svim. Gledajte da date sve od sebe u nekoj situaciju, a to znači da ne moramo uvek biti savršeni već da budemo u redu sa svojim ograničenjima kao osobe i da damo sve ono što je u našoj mogućnosti. Promena podrazumeva i prihvatanje naše pogrešivosti kao ljudskog bića.
Hitajte ka promeni malim koracima. Ne moramo uvek da prihvatamo više od onoga što možemo, neke promene možemo razložiti, a one koje ne možemo, probajmo da prihvatimo neizbežnost života. Ako je potrebno, koristimo i tehnike relaksacije da bismo mogli da lakše prođemo kroz situaciju.
I za kraj ono najvažnije, a to je ohrabrite sebe i okružite se ljudima koji su vam podrška. Pohvalite se, unutrašnji govor je presudan kada želimo da pređemo u novu zonu razvoja.
