U grčkoj mitologiji Penelopa, lik iz Homerove Odiseje, nije prestala da čeka svog muža punih 20 godina. Njena vernost se na kraju pokazala kao sinonim za pravu ljubav, o kojoj mnogi danas raspredaju priče. Na isti način razmišlja i Eva Ras, koja je bez svog saputnika ostala 22. novembra 1982. godine prošlog veka.
Ostali ste verni Radomiru Steviću Rasu, možete li nam malo bliže reći o vašoj neizmernoj ljubavi?
– Nisam ga zamenila ni sa kim kao što Penelopa nije Odiseja. Ne može zato što neko umre da to nestane. Velike ljubavi ne mogu da postoje, ako to nije obično. Živeli smo najnormalnije neugrožavajući slobodu jedno drugom. Kada smo dolazili kući to je bio njegov i moj dom. Tamo je bilo sve u redu – započinje Eva Ras.
Pre ovog braka ste imali dva braka?
– To su bili studentski brakovi, njih i ne računam i oni za mene nisu važni. Kada ste beslovesna deca nemate pojma i još nemate uslove za to, morali su da se raspadnu.
I danas vredno radite i snimate?
– Ja nisam bivša glumica. Snimam intenzitetom kojim ne snimaju ni mlade glumice. Predsednik Srbije me je odlikovao zlatnom medaljom za zasluge. Kada vas predsednik odlikuje to predstavlja odlikovanje države i ono ostaje bez obzira na to ko je na vlasti. Kada mi je Aleksandar Vučić dao odlikovanje, zahvalio mi se na hrabrosti i oštroumosti u mom radu i stvaranju. Tada sam mu uzvratila da sam srećna što nagradu ne primam posthumno. On je tada hteo da umre od smeha, ali pošto je sto kamera snimalo suzdržali smo se. Oboje smo se tresli od smeha u sebi.
Aktivni ste na društvenim mrežama, koje od njih posedujete?
– Koristim Fejsbuk, Tviter, Instagram. Samo još ne Tik-Tok. Tamo su klinci i pubertetlije. Međutim ta deca nisu glupa, jako me vole i sviđaju im se moje objave koje redovno dele na Internetu.
Da li nekom posvećujete vaša umetnička dela?
– Sve posvećujem mojoj porodici. Ove godine je bilo 50 godina od mog prvog romana. Moja misija je da veličam život moje ćerke. Svi moji romani govore o njoj.
Iz ljubavi sa Rasom ste dobili ćerku, simbolično nazvanu Kruna. Nažalost ona je preminula vrlo mlada. Da li možete da nam kažete nešto o njenoj neobičnoj ličnosti?
– Ona je tri života odživela, pre nego što je 1993. godine umrla u Parizu. Sa sedam godina je imala triologiju sa 1.000 strana romana koju je tada Duško Radović podržao. Izdavači nisu hteli da štampaju njena dela zato što ima osam godina. Tada je moj muž sazvao svoje prijatelje da mu pomognu da to božje čudo od talenta ne padne u senku, među tim prijateljima je bio upravo Radović.
Kako ste reagovali na taj nesvakidašnji talenat vaše ćerke?
– Jedno vreme nisam obraćala pažnju na njega. Stalno mi je donosila fragmente i snimke na magnetofonu koje je snimila. Najednom sam shvatila da je to bolje i od dela njenog oca i od mojih dela. U početku smo sve to čuvali u kući. Međutim kada je u njenoj 11. godini izašla prva knjiga bila je napadana od tupavih intelektualaca bivše Jugoslavije. Razapinjali su dete na stub srama. Međutim kada je njena knjiga izašla svi roditelji su je kupovali i čitali svojoj deci pred spavanje. “Srećna porodica”, “Pustolovine nestašnih zečića”, “Uzbudljivo putovanje sa bakom”, bile su knjige koje su svojevremeno uspavljivale skoro svako dete. Sa pisanjem je prestala u 15. godini, više nije želela da pređe preko šikaniranja koje su tada priredili detetu u raznim kampanjama.
Šta je studirala vaša ćerka?
– Studirala je filmsku režiju. Volela je hard rok muziku. Za te studije se odlučila pošto je želela da se bavi režijom muzičkih spotova. Takođe je završila i muzičku školu. Kruna je 1992. godine snimila spotove za vreme najveće inflacije.
U čemu ste nalazili utehu, nakon strašnih gubitaka?
– U njima koje sam izgubila. Nisam prihvatila da ih nema. Shvatila sam da dok mene ima biće i njih.
Da li u životu postoje slučajnosti ili je sve predodređeno?
– Nema ni predodređenog ni slučajnog. Život se neprekidno pretvara u nešto drugo i menja se. Primer toga su vrapci i ptice. Oni su potomci dinosaurusa. Sve se menja. Mi ne treba ništa da činimo, sve se menja i bez nas. Zašto umiremo? Na to niko nema odgovor…
Budući da se bližimo kraju 2021. godine, a iza nas je period praznika, kao što je Hanuka. Da li se radujete praznicima i da li ih kod kuće proslavljate?
– Obožavam praznike. Oni su u ovom dosadnom životu toliko potrebni. Da nema praznika umrli bi. Ja idem na trg za Novu godinu. Uvek ću otići na slavlje i kad god se neki praznik slavi na ulici ja sam u povorci. Iako sam Jevrejka u Raveni sam bila u hrišćanskoj povorci. Milion ljudi je išlo sa mnom i svi smo delili osećaj pripadnosti u toj povorci.
Da li neko putovanje pamtite kao posebno?
– Bila sam na Himalajima. Putovala sam džipom. Na kolima je točak otpao i uzeli smo kamen da podmetnemo pod točak. Celo selo je krenulo prema nama sa motikama. Taj kamen nije taraba za njih, preko tog kamenja se dopisiju sa Bogom. Nečijom molitvom smo zadržali auto da ne ode nizbrdo. Naravno kada smo shvatili o čemu je reč počeli smo da tražimo granje koje smo iskoristili.Tamo sam jela najveće kajsije i krompir od četiri kilograma. Takve stvari ne možete da saznate kao turista, tada sam putovala sa prijateljima, novinarima iz Nju Delhija. Jednog jutra sam se probudila u šatoru. Čula sam čudne zvukove. Otvorila sam rajsferšlus, a ispred mene je stajao medved. Brzo sam zatovrila rajsferšlus i medved je otišao.
Sada snimate seriju “Junaci našeg doba”. Možete li da nam približite ulogu koju ste u tom projektu dobili?
– Siniša Pavić me je uključio u svoj tim. Sada ide druga sezona serije “Junaci našeg doba”. Igram fantastičnu babu. Ona ne kuva ručak i ne pravi kolače, već se suprotstavlja režimu i zakonima.
Da li za kraj imate nešto da poručite našoj čitalačkoj publici?
– Mogu samo da poželim svim čitaocima da ih sreća prati, da izbegnu koronu i da nađu koricu hleba. Neka vam je srećna Nova 2022. godina!
