Slavna glumica, Eva Ras važi za jednu od najvećih glumačkih legendi svih vremena na našim prostorima. Njen privatni život i šest decenija bogata karijera nikog ne ostavljaju ravnodušnim, a ona sada ekskluzivno otvara dušu i u svom stilu, bez dlake na jeziku, otkriva neke od manje poznatih detalja o sebi.
Kako je izgledalo Vaše detinjstvo i odrastanje?
– Rasla sam u priordi, u vinogradima, na žitnim poljima i među cvetovima suncokreta ali nije bilo idilično jer se Drugi svetski rat upravo završio i nije bilo hrane, ogreva, odeće a zime su bile opako hladne a mi svakodnevno stajali u dugim redovima da dobijemo na tačkice parče kukuruznog, ili pred mesarom po dva papka jer je drug Tito karmenadle izvozio da bi Jugoslavija dobila živu lovu, da ne bi bio kralj prosjak, kako bi putovao i molovao svoju već i tada osedelu kosu.
Čime ste tada želeli da se bavite kad odrastete?
– Uvek sam se bavila glumom samo nisam znala da se to zanimanje tako zove. Dok je mama okopavala kukuruzna polja ja bih joj govorila i udaljavala se od nje, zapitkujući da li me čuje razgovetno, da li lepo govorim. Takve su posle bile govorne vežbe na fakišu i ja sam bila super studentkinja jer sam se upisala na Akademiju sa već višegodišnjom izvežbanošću, samostečenim sposobnostima.
Zašto baš gluma?
– Rasla sam među težacima, nepismenim zemljoradnicima na periferije Subotice i zaista, tamo nismo znali šta je gluma, ali pošto sam bila krhkog zdravlja i večito od nečega bolesna, nisu imali koristi od mene u teškim poslovims pa su me upisali u gimnaziju i tamo sam saznala da postoji kultura i umetnost, zanimanja osim stočarstva i zemljoradnje i tako sam posle velike mature imala sreću i bila primljena na akademiju.Nikad se nisam bavila amaterski glumom, sa osamnaest godina sam iz cuga bila primljena jer smo u gimnaziji mnoge mudrosti morali da učimo napamet i tako sam na prijemnom ispitu u jednom času govorila Tacita na latinskom. “Pa ako je u gimnaziji naučila latinski, naučićemo je i srspki”, rekao je pesnik Dušan Matić koji je bio dekan Pozorišne akademije.
Kako izgleda jedan Vaš slobodan dan?
– Svi su mi dana slobodni, još uvek volim što sam glumica i kad snimam to nije radni dan nego praznik – blagdan. Prošlog leta sam sa najvećim uživanjem igrala babu koju su zvali Čučuk Stana u seriji Siniše Pavića “Junaci našeg doba”, bile su velike vrućine ali sam bila srećna i da je od mene zavisilo nikad ne bih prestalo snimanje.
Širom planete vlada pandemija korona virusa, šta mislite o celoj situaciji?
– Neka moćna budala je zaustavila život na planeti Zemlji, a u Srbiji su na čelu sa doktorom Konom članovi Kriznog štaba, koji su formirali naši čelnici, pandemiju zloupotrebili do daske. Slali nedužnim građanima telegrame: “Situacija je dramatična. Približavamo se scenariju iz Italije i Španije. Molimo vas da ostanete kod kuće. Krizni štab za suzbijanje zarazne bolesti COVID–19”, umesto ohrabrenja oni nas zastrašuju i dalje.
S obzirom da ste poznati kao neko ko uživa da šeta Beogradom, kako ste provodili dane tokom policijskog časa?
– To pitanje za mene, iz “rizične grupe + 65” jako teško pada jer je taj Krizni štab na početku pandemije zagovarao planetu Zemlju bez starih ljudi i stoga skoro dva miliona žitelje Srbije osudio na kućni pritvor, da vide kako bi Srbija bila lepa da nema onih od + 65.Sa balkona sam gledala moju ulicu bez mene, bila sam živa a osuđena da kao duh posmatram svet. Tek posle su nastupili policijski časovi i to je za mene strašno bolna tačka da su mladi ljudi poverovali i pristali da im se roditelji odstrane iz života. Sinovi i kćeri nisu štitili svoje pretke nego su to prepustili neodgovornom Kriznom štabu! To ne mogu da zaboravim! Sve u ime ljubavi, a nežnosti nikada nije bilo kad su ma koga lišavali slobode.Policijske časove, koji su trajali i po tri dana, sam takođe posmatrala sa mog balkona i u čudu sam gledala učinak Kriznog štaba, građani su bili zatvoreni u svoje brloge, a ulicom su se kretali samo raznosači pice. Oni su bili slobodni. Stanujem u 11. sparatnoj zgradi gde se nalazi 57 velikih stanova, a u svakom najmanje po četvoro žitelja i ti raznosači pice su svaki čas zastajali pod mojim balkonom.
Plačući sam mogla da vidim kako je Krizni štab stvorio Kovidgrad, Kovidiju od Srbije, kako su slobodni Koviđani po praznoj ulici, biciklima raznosili pice za zarobljene Koviđane. Koji paradoks, koja beda mehanizma mišljenja Kriznog štaba. Mi, na početku Trećeg milenijuma nismo izopšteni iz sveta i mogli smo na internetu gledati kako nigde na planeti pandemija nije tretirana kao kod nas. Nigde niko nije zamišljao Novi svet bez starina, niti je favorizovao samo picerije. U mrtvom gradu Kovidu, raznosači pice su bili jedina živa stvorenja. Virus bi se razvalio od smeha da ima glavu, da ume da se smeje.
Tokom bogate karijere na snimanjima ste se susretali sa brojnim neprijatnim situacijama, podelite sa našim čitaocima nešto što nikada nećete zaboraviti?
– Gluma je mitsko zanimanje, sva deca žele da budu glumci čak i ona koja ne znaju šta je to, vole da budu i neko drugi, da uđu u tuđu kožu da vide čaroban svet gde niko nije sam.Ništa nisam zaboravila, naprotiv svih uloga se sećam tokom skoro 61 godine glumačke karijere. Kako je ovih dana 35 godina od smrti Slobodana Aligrudića, koji je glumio Ahmeta Bušatliju, sanitarnog inspektora koji pred zgardom CK spaljuje pacove u slavnom filma Dušana Makavejeva “Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT”, 1967. godine kad su komunjare bile na vrhuncu svoje političke moći, on spaljivao pacove, a komunjare su našle sebe u tome, film je momentalno bio zabranjen, ali morali su da ponište svoju odluku jer je film postigao svetsku slavu na Kanskom festivalu. Kad svet nešto veliča onda su to samo Staljinovi pioni mogli da zabrane.
Sarađivali ste skoro sa svim kolegama sa domaće glumačke scene, ko je na Vas ostavio poseban pozitivan, a ko negativan utisak?
– Niko nije ostavio negativan utisak na mene nikada, mada nisam se volela sa svima. Niko ne može da voli svakoga ali svako može da prećuti ako mu se neko ne dopada.Sa Batom Živojinovićem sam bila u velikom porodičnom prijateljstvu, na sahrani moje pokojne Krune mi je rekao: “Ti više ne teba da ideš ni na čiju sahranu, ako umrem pre tebe ni na moju, jer od Krunine sahrane pa do tvoje smrti više nema sahrane za tebe.”
Idol ste mnogim mladim glumcima koji sanjaju da imaju bogatu karijeru kao Vi. Ko je bio Vaš idol i zašto?
– Nisam imala idole, komunjare su se potrudili da svojski pomešaju kriterijume, oni glumci koji su po njima bili pravi za mene su bili krivi i tako sam ja gradila svoj put svojim snagama, a od inostranih glumaca bilo je mnogih koji su uticali na mene.Nisam izbijala iz bioskopa, uvek sam težila da budem filmsko lice, a kad se pojavila televizija odmah sam se zaljubila u novi medij, i Siniša Pavić mi je pružio priliku da i sama postanem TV zvezda.
Da li postoji neka mlađa glumica koja Vas podseti nekada na Vas na početku karijere?
– Bilo ih je, ali nisu bile izdržljive kao ja, nisu potrajale, nisu podnosile udarce kao ja.Sloboda Mićalović je moja omiljena glumica, ne samo da sam nju nagradila, kad sam bila predsednica žirija na “Danima Zorana Radmilovića” u Zaječaru, nego sam izmislila nagradu za celu njenu klasu koja je izvela svoju fantastičnu diplomsku predstavu, ali ona je u ovom času, duplo mlađa od mene i ne znam da li će biti stamena, izdržljiva i u starosti kao ja.
Sta je (Nagy lány) curo jos si uvek kivna na Tita sto te nije pozivao na proslave a umisljala si da mu se dopadas.