Eva Ras: Hvala državi što mi je otela penziju

Pričala mu je kako je bila na kastingu u Tbilisiju za jedan film čuvenog gruzijskog režisera Georgija Šengelaja, kako su to bila vučja vremena, Šengelaj nije taj film ni snimio, a ona je snimala druge filmove u Mađarskoj, a u Jugoslaviji je igrala u skoro svim filmovima Živka Nikolića…

Lična arhiva

Eva Ras, glumica i književnica

 

Posle nekoliko nedelja stigla je vest da je dobila ulogu, a kostimografkinja je javila da je reditelj tražio da igra u odeći u kojoj je došla na probno snimanje. Moglo bi se reći da je bila rođena za tu ulogu.

Tako je Eva Ras zaigrala u filmu "General" gruzijskog režisera Bakura Bakuradžea, inspirisanom sudbinom haškog optuženika Ratka Mladića u filmu (general Dejan Stanić), a koji je prošle godine snimljen na području Beograda, Fruške gore, Valjeva. Eva Ras je glumila njegovu suprugu.

Na koji način je Ratko Mladić prikazan u filmu?
– To je film o progonjenom čoveku bez političkih boja i zauzimanja stavova da li je on bio ratni zločinac ili veliki vojskovođa. Reditelja Bakura Bakuradžea je upravo inspirisala izopštenost čoveka koji je na mnogoljudnoj planeti osuđen da živi potpuno sam.

Recite nešto o vašoj ulozi.
– Moja uloga se odvija sa novinarima koji me proganjaju, prate, a ja pokušavam da lažima zametnem tragove da ga ni slučajno ne pronađu i ne izruče, da mu sačuvam život ma kakav da mu je u izgnanstvu. Ne znam gde se on nalazi, ne viđam ga, ali znam da je živ i zbog toga želim da ga zaštitim.

Kakva je bila atmosfera na snimanju?

– Bakur Bakuradže je monah umetnosti. Potpuno je posvećen filmu koji snima. Ni o čemu drugom ne misli, ne jede, ne spava, ne razgovara ni o čemu suvišnom. Bila sam fascinirana tolikom koncentracijom i osećala sam se kriva što ja to ne umem jer on je vidno smršao u toku snimanja, pretvorio se u nestvarno biće, a ja sam dolazila na snimanje ispavana, najedena i dok se on ne bi pojavio, razglabala bih s ekipom o svakodnevnim smešnim pojavama. Uvek sam se tako ponašala snimajući mnogobrojne filmove u svom dugom životu, mi smo na našim glumačkim fakultetima naučeni da se instant koncentrišemo, nisu nas terali da se u tišini usredsređujemo na ulogu da bismo je najbolje izvodili. Bila sam zatečena njegovim načinom pristupa glumi, ulozi kao svetinji koja već postoji i bez nas, a mi predanošću i čistotom treba da joj dopustimo da se kroz naš živi lik materijalizuje u filmskog junaka.

Koji najjači utisak nosite sa snimanja?
– Reditelj je za svaki kadar koji se snimao bio preda mnom, prosto se pretvorio u ženu koja glumeći odbojnost prema progoniteljima iskazuje ogromnu ljubav prema svom čoveku koji je izgubio vezu sa životom na planeti i, kao svi koji kriju istinu, ona govori mnogo, izgovara bujicu reči da zavara trag i da sakrije svoj strah. Za mene je ovo snimanje bilo potpuno novo iskustvo.

Kako je, po vašem mišljenju, Marko Nikolić dočarao Ratka Mladića?
– Marku Nikoliću bilo je mnogo teže nego meni jer je igrao ulogu u filmu koji bi se mogao nazvati i monodramom – ne samo da mu je uloga naslovna i glavna nego je igra sve vreme uglavnom sam. Ne znam kako se nosio sa isposničkim stavom reditelja koji nije imao nijednu misao u toku snimanja, koja ne bi bila posvećena isključivo filmskoj priči. Navikla sam da me pozovu pred kameru, neko vikne: "Tišina, akcija", i ja krenem u istom času, pretvorim se u lik koji igram. Čula sam da je Bakur snimajući scene sa Markom davao i po sat vremena za koncentraciju zabranivši svakom u ekipi i da mrdne, a kamoli da progovori. Ne znam kako je Marko to prihvatio, ali gledajući fotke sa snimanja, verujem da je prihvativši taj način uživao igrajući generala. Slike su vrlo potresne, prikazuju tragičnog čoveka.

Šta trenutno radite?
– Tražim izdavača za moju šestu slikovnicu za decu, koju sam ovog puta sama ilustrovala slikama mojih plamtećih boja.

Da li pišete neku novu knjigu?
– Upravo sam završila "Autobiografski roman o ljubavi koja nikad ne umire". Uvek su me optuživali da pišem autobiografske romane, ali ovaj je prvi takav i posvećen je ljubavi koja je bila opštepoznata, kojoj su se savremenici uživo divili širom bivše, potom raspadnute Jugoslavije, dok sam živela sa suprugom, slikarem Radomirom Stevićem Rasom. Bili smo hodajuća, živa slika bračne sreće i sada, mnogo godina posle njegove smrti, ja u crnini podsećam na tu ljubav koju njegova smrt nije uspela da baci u zaborav. I sada sam njegova supruga jer velike ljubavi nikada ne umiru.

Da li biste ponovo ušli u neki rijaliti program?
– Obožavam što sam učestvovala u rijalitiju "Farma" jer sam zahvaljujući tome što sam tamo provela 106 dana napisala prvi roman na svetu s temom o rijalitiju – "Baderisani Ekrem i Eva". Moj roman je dragoceni dokument da se shvati zašto se publika oduševljava gledajući danju i noću šta se događa sa onima koji učestvuju na "Farmi". Rijaliti je forma ovog vremena, forma nalik na stara vremena kada je u nedostatku TV programa publika volela da gleda gladijatore kako se bore na život i smrt, jer to se uopšte nije promenilo, svi se i danas borimo za opstanak i gledajući tuđe borbe. Nekako nam lakše padnu naše izgubljene bitke.

Može li danas da se živi od glumačkog posla?
– Ja živim. Ja mogu. Meni je divno, država mi je oduzevši mi penziju učinila ponovo mladom i doživotno ću vraćati natovareni dug PIO fondu te ću biti još jača i krepkija, ali neću o tome, to svi znaju.

Kako vidite današnju glumačku scenu?
– U zemlji gde ništa nije na svome mestu i u umetnosti je sve iščašeno. Pišem romane, slikam slike i više ne pratim šta se radi na sceni. Ne želim da mi peva Ivica Dačić da bih mogla da snimam filmove.