Spoljna politika Evropske unije danas je okružena "prstenom kriznih žarišta" koji je davi – od Severne Afrike i Bliskog istoka do Ukrajine. Do ovakvog zaključka nije bilo teško doći na osnovu onoga što se intenzivno događalo u poslednjih nekoliko godina, a i sada kada se vrhunac upravo dešava u sučeljavanju sa Rusijom oko uveliko podeljene Ukrajine.
Komentator nemačke internet stranice Telepolis, Malte Danjiluk, smatra da je ovakav sled događaja doveo EU u gotovo beznadežan položaj zbog niza pogrešnih procena i postupaka. Istovremeno, njen veliki saveznik sa druge strane Atlantika je onaj treći koji se smeje. S razlogom.
Podsećanja radi, do 2011. godine mirno je tekao Barselona proces kao predvorje Mediteranske unije u čijem bi okviru južni delovi EU sa zemljama Bliskog istoka i Severne Afrike razvijali zajedničku energetsku i investicionu politiku, na bazi utemeljene procene da "evropska budućnost leži na jugu".
Na severu je za ovu ulogu konkurisao Dijalog iz Peterburga, privilegovano partnerstvo EU sa Rusijom kojim bi bilo obezbeđeno dugoročno snabdevanje cele Evrope (ruskim) energentima.
Sve je teklo glatko do velike greške – međunarodne vojne intervencije u Libiji. Najbliskiji američki saveznik u Evropi, Velika Britanija, prva je krenula u februaru 2011. da se meša u proces koji je trebalo da dovede do brzometnog rušenja Moamera Gadafija. Kada je zaškripalo, uključili su se Francuzi, Italijani, Španci i drugi. Rezultat je poznat. Gadafija nema, a njegova zemlja je razvaljena, pretvorena u krizno žarište koje će to još dugo ostati.
Potom su Francuzi intervenisali u Maliju, svojoj bivšoj koloniji.
Mešanje u unutrašnje stvari drugih država postalo je najvažniji instrument evropske politike u odnosima sa susedima.
Egipat ima prinudnu upravu vojske protiv koje je Zapad podstakao narodni ustanak 2011. godine. U Siriji EU podržava naoružanu opoziciju koja se očito bori za cepanje zemlje na osnovu verskih razlika. U Iraku predsednik ne uživa podršku Zapada koji ga je doveo na vlast, a sa Iranom se ne vode iskreni pregovori.
Ukrajina je u evropskom dvorištu, ali i jedan od najtežih slučajeva na ovoj listi promašaja Brisela. Pošto je "narandžasta revolucija" potonula u haosu i korupciji, na vlast se vratio Viktor Janukovič da zavede red. Sada su ga iz zemlje isterali snajperisti koji su sejali smrt u centru Kijeva. Evropa je optuživala Janukoviča za te zločine, a onda je iz njenih nedara izronila priča da su te snajperiste dovele vođe opozicije. I nikom ništa. Kriza se dalje zaoštrava, seli na jug, a sve otrovne strelice političara Unije lete ka Kremlju.
Uzor im je pre svih Hilari Klinton, bivša šefica američke diplomatije, koja je Putina javno uporedila sa – Hitlerom. To je samo dolilo ulje na vatru, terajući iz medija završetak priče o stavu Vašingtona prema EU u poznatoj psovci Viktorije Nuland na račun nejakih Evropljana. A zaboravljeno je na prečac i to što su američki obaveštajci pomno prisluškivali evropske saveznike, kojima i pored dokazane poslušnosti, očito ne veruju baš mnogo. Tu su blizu one staljinističke procene da je "poverenje dobro, ali je kontrola još bolja".
Što se nemačke političke scene tiče, pomenuti autor osvrta ističe u prvi plan činjenicu da se "građanska spoljna politika" zalaže sa ustanke, pučeve i oružanu borbu, jedino Levica još spominje međunarodno pravo i miroljubivu spoljnu politiku.
A gde zapravo gleda Amerika? Odavno to čini samo u pravcu Pacifika.
Evropa (EU) je u međuvremenu uspela da se bez preke potrebe odvoji od moćne Rusije, blokira kopnenu vezu sa Azijom, a izvore energije na Bliskom istoku i u Severnoj Africi pretvori u prah i pepeo.
