Oko 500 ljudi besplatno se gostilo uz narodnu muziku prilikom otvaranja etno-sela porodice Živković u Brestovu kod Despotovca. Na ražnju se okretao bik teži od 400 kilograma, tri jagnjeta spremljena su ispod sača, bilo je i salate, koju Živkovići uzgajaju u plastenicima u Velikom Popoviću.
Čitavog dana ljudi iz okolnih sela dolazili su da se goste i razgledaju kompleks od 14 hektara, smešten u šumskoj oazi na dva kilometra od Brestova.
– Uložili smo oko milion evra isključivo od zarade koju su ostvarile moje firme za proizvodnju PVC stolarije u Parizu i Srbiji. Sagradili smo restoran na dva nivoa, kapaciteta 350 mesta, letnju baštu, letnju pozornicu, zgradu s pet apartmana, dvokrevetne i četvorokrevetne sobe u kojima ima 24 ležaja. Napravili smo još jednu zgradu sa pet apartmana koje treba da opremimo, uskoro završavamo izgradnju vodopada, a ima još puno stvari koje treba da uradimo. Ne znam koliko će sve to biti isplativo, ali sanjao sam da nešto ovako napravim u zavičaju. Prve goste smo imali za prvomajske praznike, a za leto se već najavilo puno Francuza – kaže za “Vesti” Nebojša Živković, rodom iz Brestova, koji je sa suprugom Valentinom i sinovima Danijelom i Denisom već dve decenije u Parizu.
Za sada gosti mogu da jašu konje, iznajmljuju kvadove i bave se rekreativnim pecanjem, jer Živkovići uzgajaju šarane u svojim ribnjacima. Pecanjem mogu da se bave i oni koji plate dnevnu kartu za ulaz iako ne iznajme sobe. Ukoliko posao krene dobro, u planu je izgradnja zatvorenog bazena, oglednog parka, proizvodnja zdrave hrane, od koje će se u restoranu pripremati etno-jela i savremeni specijaliteti.
Živkovići su već podelili poslove u etno-selu. Nebojšina majka Milana i otac Rade biće zaduženi za održavanje kompleksa, Nebojša će rukovoditi, a knjigovođa će biti snaha Valentina, koja je udata za mlađeg sina Bojana, koji prevozi putnike do Švajcarske.
Nebojšina supruga Valentina će da se vrati u Pariz, gde radi u Lidlu.
– Prioritet nam je da se deca tamo iškoluju. Danijel je druga godina srednje škole, a Denis pohađa peti razred – navodi Valentina koja je odrasla u Parizu.
– U Francusku su najpre, davne 1970. godine, otišli moja sada pokojna majka Rada i otac Božidar Lazarević. Tamo sam se rodila, ali sam se vratila u Bobovo kod Svilajnca, odakle su mi roditelji, da bih završila gimnaziju, jer su oni planirali da se vrate. Međutim, kako su ostali u Parizu, otišla sam kod njih kad sam postala punoletna i zaposlila se. Kada sam došla na odmor u Srbiju, upoznala sam Nebojšu i odvela ga u Pariz, gde je sada i moj rođeni brat Dragan Lazarević, koji radi u Nebojšinoj firmi, sa suprugom Julijanom, kćerkama Vanesom i Danicom i sinom Darkom – kaže Valentina.
Ona i Nebojša kažu da se nisu pokajali što su otišli iz Srbije, u kojoj bi, kažu, možda našli posao, ali nikad ne bi stekli ono što sada imaju.
Počelo kao hobi
Nebojša kaže da prvih 10 godina boravka u Parizu nije nameravao da bilo šta radi u Srbiji. Sve je počelo kao hobi, jer je na pradedinom imanju od jednog hektara pronašao dva izvora pijaće vode. Od njih je napravio dva jezera, a pokraj njih vikendicu.
– Nismo ni sanjali da ćemo napraviti etno-selo. Kada smo jezera pretvorili u ribnjake, morali smo da dovedemo struju dva kilometra, koliko ima od Brestova. Ukoliko nam etno-selo bude donosilo dobre prihode, svake godine dodavaćemo nove sadržaje – kaže Nebojša.
Buldožeri krčili korov
– Šest godina gradimo ovaj kompleks. Najpre smo na dedovini mog supruga Rada napravili vikendicu, a onda smo dokupljivali zemlju i gradili jedan po jedan objekat. Ovde su bili korov i trnjak, koji su buldožeri dugo kopali i ravnali. Posle toliko godina rada evo sada završavamo i izgradnju vodenice potočare za mlevenje belog kukuruza za proju, a pošto smo u objektima uradili podno grejanje, završavamo kotlarnicu za grejanje na pelet – veli Nebojšina majka Milana.
Ona i suprug Rade su šest godina radili u Švajcarskoj, ali su se 1996. godine vratili u zavičaj, jer nisu imali “b” vizu.
