Jovana Tipšin (37) početkom jeseni obeležiće jubilej – dve decenije na estradi. Od zbunjenog devojčurka sa diplomom frizerske škole izrasla je u ozbiljnu pevačicu sa zavidnom karijerom. Odavno je izgubila iluzije o estradi i naučila kako da se bori za opstanak.
– Ništa nije kao nekada. Borba je velika, sve žešća, teža i surovija. Imam dosta pevačkog i estradnog staža, kao i životnog iskutva. Ostavila sam pečat, sačuvala identitet i publiku, nije mi problem da opstanem na estradi. Mnogo je teže mladim pevačima, mnogo ih je. Ne mogu da kažem baš da su potrošni materijal, ali brzo nestaju, tonu u zaborav i ne mogu ni da naslutim koliko im je teško kada zablistaju, pa padnu – kaže Jovana.
x Da li ste se umorili od borbe?
– Ne mogu da kažem da sam se umorna od pesme i muzike jer obožavam svoj posao. Ali, uz ovaj posao ide mnogo toga. Ima nepravde, podmetanja, zavisti, mnogo ružnih stvari. Pokušavam da se držim podalje od svega toga, da se izolujem u neki svoj svet u kome nema estrade, prljavštine, ružnih stvari. Bežim od negativnih stvari i loših ljudi. Znam dobro ko sam, šta sam, koliko vredim i ne dam se.
x Osećate li na svojoj koži ljubomoru koleginica?
– Ljubomora i zavist sve nas ubijaju, izjedaju i ubijaju estradu. Loše misli, zavist i ljubomora izjedaju iznutra. Mnogi na estradi sebe izjedaju, truju i izluđuju ljubomorom i zavišću. To izaziva bolest, infarkt, šlog, kancer. Estrada nam je bolesna od kancera, sva je pojedena iznutra. U jezivom je stanju, nema joj spasa. Zato se sklanjem, svima praštam i radujem se tuđoj sreći.
x Često ste bili žrtva nepravde?
– Mnogo nepravde sam doživela i preživela. Ni ne želim da se vraćam na te ružne stvari, neću sebe da trujem. Sreća moja da nikada nisam čeznula da budem u vrhu. Do pre nekoliko godina bilo mi je krivo i teško zbog mnogih ružnih stvari kojih ima na estradi, patila sam, tugovala, bolelo me je. Ali, shvatila sam da je nepravda sastavni deo života, od rođenja pa do smrti, naučila sam da se sa tim nosim.
x Šta je najviše bolelo?
– Ogovaranje, spletkarenje, podmetanje nogu, saplitanje, zavist, ljubomora. A ja sam uvek svima sve praštala. Najvažnije mi je bilo da budem u miru sa samom sobom i da po svaku cenu sačuvam svoj unutrašnji mir. To je važnije od novca i karijere. Znam da zvuči kao fraza, ali u svemu što se dešava, najbitnije je ostati normalan, a na estradi je, nažalost, malo normalnih. Sve se pretvotrilo u trku da se što više bude u medijima, ne biraju se sredstva, a neistina i skandali su postali kao dobar dan. Tim putem nikada nisam išla.
x Lako je vama kada je vaš dečko Srđan vlasnik televizije…
– On samo radi svoj posao, kao i ja svoj. Zar je merilo sreće što je neko vlasnik televizije? Strašno mi je što je mnogima merilo sreće nečiji posao, imovinsko stanje ili status. Ja nisam iz te priče.
|
Biće kad je suđeno
|
