Redžep Tajip Erdogan, koji vodi Tursku već gotovo dve decenije, po svemu je osoben predsednik, jer zapadnjaci nisu navikli da imaju posla sa ovakvim tipom vođe u Turskoj.
Nije redak slučaj da se javljaju kontroverze ili krize unutar Severnoatlantskog saveza u kojima je Turska u prvom planu. Nedavno tursko protivljenje planovima za priključenje Finske i Švedske NATO-u, pre nego što je postignut dogovor u poslednjem trenutku, bilo je najnovija posledica ozbiljnog razdora u tursko-zapadnim odnosima.
Za većinu lidera, koji su sedeli sredinom prošle nedelje u istoj prostoriji kako bi potvrdili novi strateški koncept Alijanse za narednu deceniju, nije samo ruski predsednik Vladimir Putin taj koji prkosi Zapadu. Tu je i čelnik države članice NATO koji učestvuje na njihovom samitu i kojeg su primorani da slušaju, rukuju se s njim i razmenjuju lažne osmehe, iako on ne skriva uverenje da je doba zapadne nadmoći gotovo.
Veština igranja na ivici incidenta
Erdogan, koji vodi Tursku već gotovo dve decenije, po svemu je osoben predsednik. Vodio je svoju zemlju prema ogromnim promenama kako u zemlji tako i u spoljnim odnosima. Turski predsednik je ratoborna ličnost koja vlada veštinom igranja na ivici incidenta i ne ostavlja priliku zapadnjacima za ponižavanje i izvlačenje dobiti, ali je i moćan saveznik bez kojeg se ne može kada je to potrebno.
Otkako su dve strane početkom prošle godine odlučile da smire svoje nesuglasice, zapadnjaci su oklevali da sarađuju s Erdoganom, verujući da bi ga ekonomska previranja u njegovoj zemlji mogla svrgnuti s vlasti na predstojećim izborima. Međutim, velike promene koje su se dogodile na međunarodnoj sceni od tog perioda preokrenule su zapadni trend.
Povlačenje SAD iz Avganistana izazvalo je sumnje u globalni položaj Amerike, što je dodatno ojačala njena tendencija da se odvoji od regiona Bliskog istoka.
Ruski napad preokrenuo je sve naglavačke
Ruski napad na Ukrajinu preokrenuo je globalnu geopolitičku računicu naglavačke. Prioritet Zapada postaje ujedinjenje saveznika svuda, čak i onih koji ih iritiraju. Saradnja sa Erdoganom je postala neizbežna, iako je to imalo svoju cenu.
Nedavni NATO samit i prećutno pristajanje Finske i Švedske na turske uslove u zamenu za povlačenje prigovora na njihovo pristupanje Alijansi bilo je jasna poruka da je Zapad počeo da popušta u svojoj nevoljnosti prema Erdoganu.
Iznenadna promena u Bajdenovom pristupu
Tokom višenedeljnih pregovora između tri zemlje pod pokroviteljstvom glavnog sekretara NATO, Vašington je pazio da ostane po strani kako ne bi bio prisiljen na kompromise sa Erdoganom oko bilateralnih pitanja. Ali, Erdoganova nepopustljivost je na kraju naterala Bajdena da iskoristi svoj uticaj kako bi rešio stvar. Razumljivo, američki zvaničnici su brzo demantovali da je administracija učinila ustupke Turskoj u drugim pitanjima u zamenu za to da je uveri da odustane od veta na širenje NATO.
Ali, Bajdenov sastanak sa Erdoganom, njegova izričita izjava u kojoj podržava prodaju lovaca F-16 Ankari, kao i podsticanje američkih zakonodavaca da usvoje dogovor, ukazuju na to da je američka administracija na kraju bila prisiljena da ponudi nešto Erdoganu.
Ova iznenadna promena u Bajdenovom pristupu Ankari prvenstveno je proizašla iz američke potrebe za turskom ulogom u upravljanju i osiguravanju aerodroma u Kabulu tokom i nakon američkog povlačenja iz Avganistana. Međutim, ta potreba je brzo nestala nakon svega tri meseca od ponižavajućeg povlačenja i talibanskog preuzimanja vlasti.
Značaj Turske u geopolitilčkom sukova sa Moskvom
Dok tursko stajalište o rusko-ukrajinskom sukobu uglavnom proizlazi iz bliskih odnosa Ankare sa Kijevom i njene zabrinutosti zbog ruskih nastojanja da dominira crnomorskim regionom, Erdogan je to stajalište takođe predstavio i kao interes Zapada, naglašavajući značaj Turske u zapadnom geopolitičkom sukobu s Moskvom. Od tog momenta, zapadni čelnici počinju da komuniciraju sa Erdoganom, a evropski lideri da posećuju Ankaru.
Turska je ključna aktivna članica NATO koja ima drugu najveću vojsku u toj međunarodnoj organizaciji. I pored toga, pojedine zapadne zemlje godinama su vodile neprijateljsku politiku protiv te države.
SAD i evropske zemlje snabdele su oružjem kurdske Jedinice narodne zaštite uprkos njihovim očitim vezama sa Kurdistanskom radničkom strankom (PKK), koja je označena kao teroristička organizacija. SAD su takođe ojačale svoju prisutnost u Grčkoj i tamo uspostavile vojne baze pod izgovorom suočavanja sa Rusijom. Međutim, istina je da su te baze takođe usmerene protiv Turske i imaju za cilj da povećaju troškove Erdoganu zbog njegove spoljne politike koja je suprotstavljena Zapadu.
Smatrali da je NATO “moždano mrtav”
Zapad trenutno nema taj luksuz da nastavi skupe sukobe sa strane s ključnim partnerom čiji značaj nije ograničen isključivo na podršku Ukrajini, balansiranje uticaja Rusije u regionu Crnog mora i energetsku sigurnost za Evropljane. Jačanje jedinstva i sklada među zemljama NATO nije samo u interesu Zapada, već takođe pomaže Turskoj da ojača svoju poziciju u partnerstvu s Rusijom i smanjuje njenu zavisnost od te države.
Veliki zaokret koji je Erdogan napravio u turskoj spoljnij politici, i pored toga što se oko pojedinih pitanja sukobio sa Zapadom, predstavlja izazov ruskoj ambiciji da učvrsti svoj uticaj na Bliskom istoku i Severnoj Africi.
Uprkos tursko-zapadnim neslaganjima, Ankara i dalje vidi sebe kao deo zapadnog sistema i stajala je odbranu NATO čak i onda kada su zapadni lideri bili skeptični po pitanju potrebe da se ovaj savez sačuva jer su smatrali da je NATO “moždano mrtav”.
