Popularni dečji pesnik i lekar, Jovan Jovanović Zmaj, koga pokret krematista u Srbiji slavi za svog ideologa, smelo je tvrdio, misleći na klasične sahrane, da će se još “ovog stoleća, u 19. veku”, groblja svesti na najmanji moguć i prostor, a da će u 20. veku sasvim nestati.
Mada je svet odavno prihvatio kremaciju iz urbanističkih, higijenskih, zdravstvenih i uopšte medicinskih razloga, verovanje lekara, pa i Zmaja, nije potpuno ostvareno, piše Živomir
Žika Rakonjac u monografiji “Epoha večne vatre” posvećenoj 115. godišnjici osnivanja
Udruženja “Oganj”.
Opipljive tajne
– Krematistički pokret u svetu zvanično je začet 1869. godine u Firenci, na Međunarodnom
kongresu medicine, kada su profesor Fernando Koleti i dr Paolo Kastiljoni predložili rezoluciju kojom se izražava želja da se svim mogućim sredstvima pribave zakonske
mogućnosti da se u interesu higijene tadašnji sistem sahranjivanja u zemlju zameni spaljivanjem umrlih. Prema toj rezoluciji čiji datum usvajanja se smatra početkom nove ere za savremeno sahranjivanje mrtvih, kremacija treba da bude brza, potpuna, ne sme da razvija ni gasove ni smradnu čađ, pepeo treba da bude čist, bez drugih ostataka, trošak što manji, osećanja porodice moraju da budu ispoštavana – navodi Rakonjac.
– Šest godina posle tog kongresa, 1875. naš čika Jova Zmaj, počeo je da objavljuje svoje prve članke u Časopisima “Orao” i “Javor”, u kojima zastupa ideju spaljivanja preminulih.
Zmaj je, dakle, među prvim lekarima u svetu prihvatio ideje krematista i smatra se začetnikom pokreta kod nas.
Ideje krematista prihvatio je i profesor dr Milan Jovanović Batut, profesor Higijene na Beogradskom univerzitetu, koji je i u svom listu “Zdravlje” ustupao prostor novom pokretu.
Prve vesti i saznanja o krematističkom pokretu iz sveta u Srbiju su dolazile preko stručnih medicinskih časopisa. Dr Zmaj se upoznao sa ovom idejom na studijama u Mađarskoj 1875. godine.
Pod uticajem Zmaja, dr Vojislav Kujundžić se kao student zainteresovao za ideju modernog načina zbrinjavanja čovečijih zemnih ostataka, za kremacije. Opredeljenje velikog pesnika,
nije slučajno. Zmajev dodir sa smrću je neprekidan. On je i nad posteljama samrtnika, prisustvuje sahranama, a u tim vremenima u dužnost lekara spadala je i obdukcija leševa. Tajne ljudskih organizama čemu su bile poznate do opipljivosti, koja se jedva podnosila.
Primitivne scene
Zmaj je bio veliki protivnik sujeverja i zastarelih običaja koji će svoje zalaganje za “plamiralje” potkrepljivati snažnim uverenjem da će mnogi skupi i nepotrebni običaji
morati da nestanu.
Ipak, Zmaj je sahranjen a ne spaljen, uprkos napisanom testamentu, a njegov veliki pogreb bio je sušta suprotnost od onoga šta je pesnik želeo i očekivao. Jer su se tada odigrale sve one tradicionalne i primitivne scene protiv kojih se Zmaj borio celog svog
života.
Oduvek, međutim, provejava pitanje zašto je Zmaj u poslednjim svojim mesecima ophrvan
bolešćuu, koja ga je lomila, od kremacije ipak odustao? Objašnjenje za takav nagli zaokret
možemo pronaći u rukopisima dr Milivoja Milenkovića, dugogodišnjeg člana Udruženja
“Oganj” i ličnog poznanika dr Kujundžića.
“Da, rekao je Zmaj dr Voji Kujundžiću, samo nekoliko meseci uoči svoje smrti. Ideja o kremaciji je veoma lepa i uzvišena, ali ali je ona za nas danas prerana”, zapisao je dr Milenković.
Rukopisi i pisana zaostavština, ponekad, mogu da sadrže i poetska nadahnuća, ali je činjenica da Srbija nije imala krematorijum kada je Zmaj preminuo. Tad su kremacije praktikovane ređe i obavljane tamo gde je pristalice novog pokreta zadesila smrt, a istovremeno i postojala mogućnost da se ispuni njihov zavet.
Tragikomična sahrana
Brana Dimitrijević u tekstu “Zmaj Jova, rodonačelnik plamiranja” je na osnovu rekonstrukcije susreta dr Kujundžića i Zmaja, opisao scene sa sahrane čuvenog pesnika:
“Po paklenoj junskoj žezi režali su se govornici, bilo ih je preko dvadeset. I beše nečeg tragikomičnog u celom tom pogrebnom događaju…
Jedan pored drugog našli su se dva najveća naša krematista, jedan mrtav a drugi živ, dr Kujundžić, otposlat od Srpskog lekarskog društva, obojica lišeni mogućnosti da svoje želje i obećanja prevedu u delo.”
Oganj bliži od tmine groba
Susret Zmaja i dr Vojislava Kujundžića možda je, ipak, sudbinski odredio oblikovanje Društva “Oganj” – piše Rakonjac.
Kujundžić, koji je šest meseci posle Zmajeve smrti, po idejama velikog pesnika 1904. osnovao “Oganj”, imao je svega pet godina kada je njegov otac preminuo, ali bio je dovoljno veliki da zapamti detaqe iz detinjstva.
Još kao dečak, Kujundžić je imao priliku da upozna pesnika Zmaja, kome je kao lekaru bio bliži oganj od tmine groba. Prvi susret desio se u čuvenoj banji Mehadija, u Rumuniji.
U rukopisima dr Milivoja Milenkovića zapisano je Kujundžićevo svedočenje. Bilo je to ovako: “Moj otac Jovo Valjevac bolovao je od staračke astme i svake je godine išao u Vrnjce, odakle se uvek vraćao osvežen. Srbija je tih godina ratovala i otac nije mogao ići u svoju lekovitu banju, jer je bila u ratnoj zoni. Neko mu preporuči Mehadiju. Dobro se sećam da su moji roditelji sedeli jedno pre podne na verandi sa Zmajem, dok sam se ja sa mojim
starijim bratom igrao u bašti. Otac me pozove i naredi da gospodinu deklamujem onu dečju pesmu ‘Jedio se mali Jova što nema brkove’. Moje se deklamovanje mnogo dopalo Zmaju. Ja mu priđoh ruci, a on me dariva knjižicom dečijih pesama, koju sam dugo čuvao kao najdražu uspomenu.
