Živomir – Žika Rakonjac, autor monografije “Epoha večne vatre”, štampane povodom 115 godina od osnivanja Udruženja Oganj, svet je ugledao 1. januara 1962. na Pešterskoj visoravni, u malom rudarskom mestu Štavalj kod Sjenice. Nikada nije prestao da obožava nepregledna snežna prostranstva. Posle studija srpskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu posvetio se novinarstvu. Za tri decenije objavio je oko 5.000 tekstova pre pojave Gugla i duplo više strana uredio u dnevnim i revijalnim novinama. Dobitnik je mnogih domaćih i međunarodnih priznanja za novinarsku hrabrosti istraživački rad.
Slavimo lep i srećan život, radujemo se na venčanjima, pesma se ori kad decu krštavamo i uvodimo ih u doba punoletstva, ali se svi mi, pre ili kasnije, suočavamo s prirodnim procesima starenja, biološkim odumiranjem i odlaskom bliske i drage nam osobe na onaj svet. I kad je po redu, kako naš narod ume da kaže, tuga je velika. Može na hiljade načina da se opiše, ali nijedan uređaj nije osmišljen da izmeri veličinu bola u tom trenu. A bol ponekad traje čitavu večnost. Sećamo se onog koji je otišao, spominjemo ga, pamtimo ga po rečenicama koje je izgovarao i ne zaboravljamo njegove navike, mane i vrline, svejedno da li je ispraćen u večnost kroz plamene peći krematorijuma ili je sahranjen u zlatnom kovčegu. Zapravo, nije svejedno – piše Živomir – Žika Rakonjac u monografiji izdatoj 2019. povodom 115 godina od osnivanja Udruženja Oganj.
U monografiji nastaloj posle 10 godina istraživanja daje istorijat svetskog, ali i srpskog krematističkog pokreta. Ovo udruženje se zalaže za kremacije kao prihvatljiviji način sahrane od klasičnog ukopa, iz higijenskih, medicinskih, zdravstvenih, ekoloških i ekonomskih razloga.
“Svet živi u lažnom uverenju da pokojnik počiva u miru i da mu je zemlja laka”, odavno je zaključio jedan mudrac, podseća autor monografije.
Teskobna mesta
– Udruženje krematista Oganj zakoračilo je u drugi vek svog postojanja i pripada redu najstarijih pokreta u Srbiji. Ova jedinstvena organizacija kod nas, ponikla na idejama pesnika Jovana Jovanovića Zmaja (koji na kraju nije kremiran nego sahranjen, a o tome će biti reči u sledećim nastavcima. Primedba N. J.) i njegovog kolege, lekara Vojislava Kujundžića, smatra se pretečom savremenih ekoloških organizacija. Sa 16.000 članova i unapred plaćenih kremacija, ogleda se snaga i istrajnost Udruženja Oganj, koje je preživelo sve ratove, dramatične promene, političke i društvene procese na balkanskom prostoru na kome su razne države opstajale znatno kraće.
Već 115 godina Oganj je aktivan u kontinuitetu i namerava još dugo da živi, mada su njegove aktivnosti usko vezane za smrt. Još od osnivanja, 1904. godine, promoviše kremaciju kao prihvatljiviji način sahrane od klasičnog ukopa iz higijenskih, medicinskih, zdravstvenih, ekoloških i ekonomskih razloga i razbija tabue koji su u svim narodima ukorenjeni od pamtiveka.
– Nije više neophodna studija i statistička analiza podataka o prebukiranosti velikih gradova, a posebno metropola, kako iznad zemlje tako i ispod nas. I pored širenja lokacija za te namene, golim okom je vidljivo da su mesta za sahrane teskobna, ili ih na mnogim grobljima uopšte nema.
Podeljena tumačenja
Ako se prihvate svi argumenti protivnika kremacije, pa čak i podeljena teološka tumačenja, izbor načina sahrane svodi se samo na tehničko pitanje.
Pokret krematista, uz sve pohvale i osporavanja, u savremenom tempu života je možda potrebniji nego onda kada su retki entuzijasti, najviše lekari, uvodili neupućene u svet kremacije. Dok su mnoga društvena pitanja otvorena, drugi način sahrane, pa i smrt uopšte, ostao je tabu-tema o kojoj se malo priča i govori.
– Moj stari prijatelj Kamenko Tomašev zamolio me je u proleće 2009. da se, kao vešt novinar, malo više posvetim aktivnostima Udruženja Oganj. Radeći naporne poslove urednika u nedeljnoj redakciji nisam imao previše slobodnog vremena i prvi susret sa osobama iz pokreta krematista je odlagan mesec dana. A bila mi je u startu, moram priznati, loša i nimalo privlačna tema. Čak odbojna. Jednog dana sam ipak prihvatio ideju starog druga, da ga ne razočaram, i otkrio zanimljiv svet – piše Rakonjac.
Šta bi rekla baka sa neba?
– Prvi koga sam ispratio na kremaciju bio je jedan sjajan čovek, Aleksandar Panić, lekar, profesor, specijalista medicine, primarijus, naš priznati stručnjak za epilepsiju, šta sve ne u karijeri, i što je najbitnije, bio je tata mog druga Beke, danas lekara u Vršcu – priseća se Rakonjac.
– Bilo je to davno, sredinom osamdesetih, i osim žalosti, drugih detalja se prisećam. U pamćenje mi je urezan upečatljiv prizor da se na Novom groblju otvora horizontalna ploča, a sanduk doktora Ace tone u “zemlju”.
Tek na susretima u Ognju počeo sam sebi da postavljam niz komplikovanih pitanja. Zašto je kremiran? Ima li tu bilo šta humano? Da li je to hrišćanski? Treba li spaliti Tirnanića i Tijanića? Ko je taj Kujundžić i šta hoće lekari? Otkud u društvu krematista pesnik Jova Jovanović Zmaj. Da li bi me izgrdila majka koju je nas petoro dece sahranilo po našim propisima i običajima, a tek deda, koga nisam upamtio, jer je poginuo davne 1941.
godine, ali je na neki način ostao trajno prisutan, savest moje porodice, i šta bi kazala moja baka odozgo, s neba, u čiji sud niko od nas nikad nije posumnjao, pa ni danas?!
Na hiljade pitanja nalazio sam odgovore. Jednostavne, racionalne i praktične.
Što sam više otkrivao činilo mi se, ponekad, da sve manje imam saznanja o trenutku života o kome malo ljudi razmišlja na vreme.
Spas za treće doba
Dok su ljudi mladi, zdravi i snažni, puni životne i profesionalne energije, ne razmišljaju o starosti, oni nemaju potpunu predstavu o potrebama trećeg doba. Ima svakakvih sudbina. Dobrih i loših. Srećemo nemoćne osobe koje su napustila neodgovorna deca. Ima podosta primera i onih čiji su naslednici otišli u inostranstvo, a stare roditelje u domovini “ostavili” na brigu i teret drugima. Zaključio sam da je članstvo u Udruženju Oganj u takvim okolnostima neka vrsta sigurnosti i spasa za treće doba, preka tehnička potreba. Ko god da je smislio najkraću crnohumoresknu maksimu “vaše je samo da umrete, sve ostalo je naša briga”, bio je u pravu!
