Prvi put da se složim sa aktuelnim predsednikom posmrtnih ostataka pokojne Demokratske stranke, koji o Novoj godini podseća vaskoliko Srpstvo da je u Srbiji "nivo krupcije veći nego ikada"; da se dnevno zadužujemo osam miliona evra; da imamo 21.000 manje zaposlenih i tri puta manje investicija nego u 2012. godini; da nam je Aleksandar Veliki "po prvi put" smanjio penzije… Tužno, depresivno i tačno. Ali.
Francuski filozof i eseista Žan Rišpen još je pre skoro šest vekova savetovao da kada nam se nešto saopštava, treba najpre da obratimo pažnju ko nam govori, pa tek šta nam govori.
Predsednik posmrtnih ostataka pokojne Demokratske stranke, Bojan Pajtić, ima građansko pravo na reč, ali je nevolja što je u političkoj eliti Srbije reč izgubila i smokvin list sa ono malo čednosti što joj je bilo ostalo posle demokratskog prevrata od pre četrnaest godina.
Reč predsednika posmrtnih ostataka pokojne Demokratske stranke, ima problem sa pojmom verodostojnosti. "Slika žalosnih događaja" koju nam Pajtić predočava u Novoj godini nije ništa drugo nego obračun Kurte sa Murtom i – još gore – slika ubice koji korača u posmrtnoj povorci žrtve. Nije, dakle, samo reč u Srbiji izgubila nevinost – i ljudsko dostojanstvo i integritet vlasnika političke reči prodali su dušu đavolu.
Kada Pajtić i kompanija iz rukovodstva posmrtnih ostataka pokojne DS prihvate kapitulaciju na Kosovu, a Vučić i kompanija to parafiraju, nema tog Laba i Sitnice koji će im oprati ruke i obraz, niti tog ruskog ambasadora kojii se ne bi zapitao ima li još u Srbiji Srba?
Dakle, ima li razlike između jednog i drugog kukurika koje je pokojni Brana Crnčević tako lepo snimio: "A neki petli umorni; Olinjali i sumorni; Ne čuju roda krik; I kada siti dremaju; U grlu crnom spremaju: evropski kukurik."
Za kukurik Ovih odavno znamo, ali "pleme moje snom mrtvijem spava". Pa je, zato, i napisano da "to znaju čak i bludnice; Iz ove evropske ludnice"!, a ja bih još dodao: "Srbijo, slabo branjena; Zar si u mozak ranjena?"
I bojim se da jeste i da je Srbinu u ovoj godini ostalo da bira između "ne ponovilo se" i onoga što mu se već "ponovilo".
Dok Pajtić korača u povorci njegove žrtve i nariče nad sudbinom pokojnika, čujem već Matiju kako iz prikrajka dobacuje Srbima: "Crkli ste za Ovo… Kukaćete i za ovim ako vam (opet) dođe Ono." Mada sam i sam mislio – i prevario se – da od Onog ne može biti goreg.
Što se mene tiče, ja bih i Ono "ne ponovilo se" i Ovo što nam se ponovilo, zatrpao dva metra pod zemlju i dobro pođubrio u nadi da će na tom grobu izniknuti cveće "za daleko neko pokolenje". Samo se bojim da "ovo nije došlo da ode". Bez usrane motke. Pa nam, u očaju, ostaje da još samo za Novu godinu izaberemo epitaf.
Šta mislite, na primer, na reč jednog velikog Amerikanca, Ogdena Neša, kad mu je jednom bilo nešto prevršilo: "Ovo je da prosto čovek IZLUDI; Jer nikada nije ovako dobro išlo, toliko velikom broju, tako pogrešnih LjUDI."
Gađao čovek u Ameriku, a pogodio u Srbiju.
