Za hrišćane je Bog, ovaploćeni gospod Hristos i njegova blagodat stalni i svakodnevni saputnik, a Božić nas posebno podseća na to. Hrišćani kroz Božić spoznaju da su stvoreni za to da bi postali rod sa Bogom. To se oseća na svakoj liturgiji na Kosovu i Metohiji. Na Kosovu i Metohiji se hrabrimo tim iskustvom preobražaja koje vidimo i svojim očima. Bez obzira na stradanja i na uboštvo i na izloženost nekad apsurdnoj svakodnevici i užasima koje nam servira svet koji u zlu leži, blagodat Božića i ta svetlost Vitlejemskei ta svetlost Vitlejemske zvezde, ta toplina tih Hristovih jasala je jača.
Ovo u božićnom intervjuu za „Vesti“ poručuje episkop novobrdski, vikar patrijarha srpskog Ilarion (Lupulović).
Šta za hrišćane znači Božić?
– Božić, kao najznačajniji praznik posle Vaskrsa, Hrišćane podseća na čudesnu tajnu da se beskrajni i večni Bog „stesnio” u naše vreme i prostor. Kroz Božić mi spoznajemo da smo stvoreni za to da bismo se „orodili” sa Bogom, da je nestvoreni Bog želeo da se sjedini sa svetom koji je stvorio, da se u njemu rodi. A rodio se na predivan način. Rodio se onako kako se svi na zemlji rađamo, rodila ga je majka. Gospod Hristos, Logos Božiji se večno rađa od Oca bez majke dok se u vremenu i prostoru rodio od majke bez oca na zemlji. Božić je plod braka Boga i stvorene prirode. Hrišćani zato mogu, sa punim pokrićem da uskliknu: „Bog je sa nama!”Slava Božija je celivala zemlju i donela joj mir te zbog tog zagrljaja napokon može da među ljudima bude dobra volja!”Ovim rajskim dodirom Boga i sveta rođen je blagodatni život za koji je čovek i stvoren. Ovu čudesnu, nebesku blagodat Hrišćani doživljavaju u skromnom, ,,običnom” ambijentu. Gospod Hristos se rodio u ubogoj pećini, u zabačenom uglu zato što nije bilo mesta u gostionici za ,,Svetu porodicu”. Ona je pribežište našla tamo gde su skromni pastiri čuvali stada a gde će, vođeni svetlošću zvezde, doći mudraci sa istoka da se poklone Novorođenome Caru Mira u ime celokupnog čovečanstva. U jednostavnosti običaja koji nas vraćaju u igru i detinjstvo, u toplini domaćeg ognjišta, u skladnom pojanju svih ukućana Hrišćani doživljavaju blagodat vitlejemske pećine. Nije slučajno da su božićni običaji vezani za porodicu zato što baš u njoj Boga treba da prepoznamo, da ga doživimo. Ka Božiću nas vode: Detinci, Materice, Oci… koji kao da nam govore da je Bog postao jedan od nas; da nam je postao rođak, ukućanin. Postade ono što smo mi da bi nas učinio onim što je On. Uzevši najprisnije učešće u našoj prirodi, u našem životu učinio nas je pričasnicima božanske prirode. Božićem Hrišćani spoznaju da im je Bog postao prijatelj, bližnji, saputnik, neko ko je svakodnevno sa njima i u kuhinji, i u štali, i na njivi, i u školi, bolnici.
Koja je Vaša Božićna poruka Srbima na KiM?
– Treba jedni druge da hrabrimo usklikom da je sa nama Bog. Uprkos stradanju i uboštvu; izloženosti često apsurdnoj svakodnevici i užasima koje nam servira svet koji u zlu leži, blagodat Božića i svetlost Vitlajemske zvezde, toplina Hristovih jasala pobeđuju. To se oseća na svakoj Svetoj Liturgiji na Kosovu i Metohiji. Pre neki dan smo služili za praznik prepodobnog Joanikija u manastiru Devič. Vladika Teodosije kaže: „Kako se ovde oseća toplina!”. Ona, izvorna, unutrašnja, božićna toplina se oseća u manastiru koji je rušen ne zna se više koliko puta da bi se ponovo rađao. Kao što se u Vitlejemu nad pećinicom, u kojoj se rodio Spasitelj, u vreme Svetog Konstantina Velikog uzdigao velelepni hram koji do danas stoji, tako se zidine Deviča uporno podižu posle svakog rušenja i kao da niču iz samog stabla u kome se
Prepodobni Joanikije podvizavao. Svetinja, saterana u mrak, u ubogi kutak, silom neuništivog Života već čini pokret vaskrsenja ka svetlosti i slobodi. U vremenima stradanja, koja su na Kosovu i Metohoji konstanta, treba da se neprekidno hrabrimo vaskrsenjem i preobraženjem naše Crkve i naših svetinja koje rukama dodirujemo i svojim očima sagledavamo. Srbi na Kosovu i Metohiji time žive i opstaju, a mi treba da budemo kadri da čujemo njihovu poruku celom svetu: „Nama je teško ali smo dobro kada smo sa Bogom“. Teško je na strašnome mestu postojati, ali samo tamo gde je strašno, tamo gde se naše biće ispituje ognjem iskušenja, dolazi se do prave zrelosti. Na Kosovu i Metohiji, za nekog ko je hrabar, stamen, kaže se da je „pečeno čelo“ zato što se u ognju iskušenja ispekao i očvrsao. Bog neka bi nam dao da budemo dostojni podviga na Kosovu i Metohiji, neka bi nam Bog dao u srcu želju da što češće boravimo na našoj svetoj zemlji. Ne samo da bismo hrabrili našu braću i sestre da opstanu na svojim ognjištima već da bismo i mi dobili makar mali venac pobede i blagoslov naše zavetne zemlje.
Kako možete da opišete sadašnji život Srba na KiM?
– Život Srba je vrlo dramatičan i neizvestan, kako možete i da pretpostavite. Srbi su skoro potpuno potisnuti iz gradova i varošica. Mnogo puta sam video moju braću i sestre koji su rođeni u Prištini kako sa bolom prolaze kroz grad koji ne prepoznaju, koji više nije njihov, koji je za njih izgubio obrise ,,rodnog mesta“, kolevke iz koje su potekli. Ipak, život je neuništiv; nastavlja se. Kada nema mesta u gostionici, ima mesta u pećini, ima mesta u štali pa se tako sila života neuništivog oseća i vidi i na marginama društveno-političke realnosti na Kosovu i Metohiji. Naše svetinje, naša predgrađa postaju metropole. Potisnuta ka margini, lepota naše vere, lepota naše kulturne baštine, lepota našeg liturgijskog sabranja još jače blista. Devič, Gračanica, Visoki Dečani, Banjska, Sveti Arhangeli, Zočište i Velika Hoča, Prizrenska bogoslovija svetih Kirila i Metodija, manastir Draganac, u kome sam proveo jednu deceniju svog života, i druga mesta našeg saborovanja odišu svetinjom ali i kosmopolitskim sjajem. Kada klonu duhom, zapahnuti bizarnom, agresivnom, apsurdnom i nakaradnom političkom realnošću, Srbi na Kosvu i Metohiji utehu jedino mogu da nađu u Svetom Oltaru i Liturgiji, u dolazećem Hristu, koji, tajnom svoga prisustva, menja naš način postojanja. Srbi drugačije ne bi ni mogli da opstanu na Kosovu i Metohiji.
Koji su po Vama najveći izazovi za Srbe na Kim? Da li je to bezbednost, sloboda kretanja…?
– Postoje kontinuirani problemi koji nisu počeli juče. Kosovo sa Metohijom je zaista, kako reče pesnik „grdno sudilište“ gde se ukrštaju različiti globalni politički interesi, različite kulture, jezici i vere što život na Kosovu i Metohiji čini nepredvidivim i dramatičnim. Danas, kao da smo, kao i mnogo puta do sada u poziciji da govorimo jedni drugima: „Hajde još samo malo! Hajde da preguramo još ovaj dan, još ovaj mesec, još ovu godinu… Biće sve dobro uz Božiju pomoć!“. Moguće je da treba uvek i svugde da živimo vođeni ovim krilaticama. Vidimo svi šta se sve dešava u našem svetu; kako je ogrezao u krvi.
Svedoci smo bukvalno svakodnevnih jednostranih akcija vlasti u Prištini: od hapšenja, raznoraznih smetnji Srbima da ostvare svoja osnovna prava, pa do zatvaranja nekih institucija. To svedoči o stradanju?
– Stiče se utisak da su kontinuirani napadi na naš narod kao i pritisci institucija iz Prištine na Srpsku pravoslavnu crkvu, odnosno Pećku patrijaršiju i njenu Eparhiju raško-prizrensku, smišljeni i organizovani. Postoje stalni pokušaji, uz podršku pojedinaca iz inostranstva, da se naša Crkva dovede u vezu sa političkim dešavanjima, nasilnim incidentima i tobože, nekakvim subverzivnim delovanjem na Kosovu i Metohiji. Bogu hvala da ovakvi pokušaji kompromitovanja naše Crkve ne prolaze kod ljudi upućenih u lokalne prilike bilo da su oni odavde ili iz inostranstva. Srpska pravoslavna crkva sa svojim vekovnim sedištem u Pećkoj patrijaršiji i Eparhijom raško – prizrenskom sačuvala je i u ovom turbulentnom, a nekada i tragičnom, vremenu svoj ugled i dostojanstvo baveći se svojom misijom, odnosno služeći Bogu i svedočeći celom svetu Jevanđelje Hristovo. Budući u svetu Crkva nije od ovoga sveta; ona nije vođena razornim društveno – političkim stihijama koje dovode do krvoprolića i otimanja zemlje od drugoga. Crkva je nasuprot tome događaj prinošenja celoga sveta Bogu Živome što nam je darovano prolivanjem krvi Bogočoveka Hrista, a koje svetotajinski traje kroz Svetu Liturgiju. Zbog svoje otvorenosti ka svim ljudima dobre volje Srpska pravoslavna crkva na Kosovu i Metohiji je od neprocenjivog značaja kao pribežište našem narodu; kao potpora i stub opstanka. I ranije se kroz istoriju dešavalo da se carstvo surva, da zemaljske ustanove budu potisnute, promenjene ili da nestanu, a Crkva je opstajala svedočeći da među ljudima treba da vlada dobra volja. Tu poruku na Kosovo i Metohiju donosi Patrijarh Porfirije svaki put kada mu ustanove iz Prištine ne zabrane dolazak u njegov dom. Mitropolit raško – prizrenski Teodosije, sa sveštenstvom, monaštvom i vernim narodom trudi se da, pored podrške našem vernom narodu, doprinese pomirenju i stvaranju uslova za normalan saživot Srba i Albanaca. Mi treba sa našim komšijama Albancima da živimo zajedno, uvažavajući jedni druge i poštujući razlike koje među nama postoje. Da ne budemo jedni drugima prepreka, pretnja, kamen spoticanja ili dežurni krivac, nego nova mogućnost i nada za bolje sutra. Pitanje je koliko možemo da utičemo na tokove surovih dešavanja u ovom svetu. Za početak, možda, treba da prestanemo da krivimo samo one koji su na drugoj strani. Srbi su, nažalost, od nekih doživljavani kao da su odgovorni za sve loše što se ikada desilo na Kosovu i Metohiji, a što svakako nije tačno. Ni mi ne treba da padnemo u istu zamku kriveći samo druge za zlo koje nam se dešavalo i još uvek se dešava. Ostaje nam da, nikoga ne osuđujući, sa ljubavlju govorimo istinu, da sa dostojanstvom čuvamo povereni nam verni narod, poverene nam svetinje i identitet.
Poslednjih godina smo svedoci narativa dela albanske naučne javnosti koja svojata srpsku kulturnu baštinu, pre svega srpske crkve i manastire. Kako istinom protiv laži?
– To nije nova pojava. Megalomanija, mitomanija, narcizam na nivou zajednice te isključivost i nekritički pristup izučavanju istorije postoje kao bolesti verovatno kod svih naroda, a posebno kod onih koji imaju svojevrsnu krizu identiteta. Kod nas su oni koji su skloni idealizovanju našeg naroda i istorije ipak van kruga onih koji se ozbiljno bave naukom. U albanskom društvu na Kosovu i Metohiji, iz nekog razloga, posvećuje se velika pažnja različitim kvazi istoričarima i njihovim neozbiljnim i neutemeljenim hipotezama što je tužno a može da bude i opasno. Nasuprot tome ozbiljno bavljenje naukom nam otkriva naše sličnosti i međusobne srodnosti koje postoje uporedo sa razlikama. Niko nema eksluzivno, veće u odnosu na drugog, pravo da živi u nekoj oblasti. Postoje, naravno, suštinski bitne identitetske odrednice zasnovane na slobodnom izboru svakoga od nas. Dešavalo se da neko odluči da više ne bude ono što je bio ranije; da promeni veru i ime. Moramo da budemo svesni vapaja, više ili manje artikulisanog, onih koji su se u teškim vremenima odvajali od svoje matice, od svoje vere i roda, a danas, možda i podsvesno čeznu za povratkom. Mene ne čudi da mnogi kosovsko-metohijski Albanci osećaju naše svetinje i manastire kao svoje zato što postoji velika verovatnoća da su se neki od njihovih predaka zaista u njima molili, ali su se molili na onom jeziku koji i danas može da se čita sa natpisa freska u Dečanima, Pećkoj patrijaršiji, Gračanici, Bogorodici Ljeviškoj. Kada negiramo svoje poreklo ili ga potiskujemo neminovno u sebi stvaramo frustraciju od koje se oslobađamo različitim iluzijama ili kriveći nekoga drugog za teskobu u koju smo zapali, ne prihvatajući da je taj drugi neko od koga i sami potičemo. Ima među kosovsko-metohijskim Albancima i onih koji su svesni svog daljeg porekla i ne stide se da to priznaju, te mislim da je moguće da se dublje radi na jedinstvu. Ne oko nekog političkog programa ili nacionalnog cilja, gde su razlike često nepremostive, nego oko temeljnih, univerzalnih, ljudskih vrednosti, koje su ljudima prepoznatljive na svim meridijanima, na svim kontinentima. Jedinstva oko čudesnog Gospoda Hrista čiji neokrnjeni lik čuva Pravoslavna Crkva. Putokaz ka tom jedinstvu je istorijska činjenica da je majka Đerđa Kastrjote, poznatijeg kao Skenderbeg, bila Srpkinja, Vojislava, a da je sveta srpska majka Angelina Krušedolska – Albanka. Predivnu istorijsku činjenicu da je sveta srpska majka Albanka, a da je majka onoga koga Albanci doživljavaju kao svog najvećeg nacionalnog heroja rodila Srpkinja trba neumorno da propovedamo.
Pouka patrijarha Pavla
– Patrijarh Pavle, blažene uspomene, navodio je kao pouku primer jedne velike porodice čiji su članovi razmišljali o tome da se poturče zbog nesnosnih prilika u Staroj Srbiji za pravoslavno stanovništvo. Muške glave bi se, sabravši se, savetovale u vezi sa tim. Prilike za Srbe posebno su postale teške u periodu od Berlinskog kongresa pa sve do Balkanskih ratova. Represija i stradanje koje su Srbi tada trpeli bilo je stravično. Na tim savetovanjima u vezi sa jednim pitanjem: da li da se turče ili ne neko bi uvek rekao: „Hajde da sačekamo još malo. Hajde još jednu godinu, hajde još jednu, hajde još malo da se strpimo…“. I tako su dočekali oslobođenje. Pa je neko od njih primetio: „Da smo poklekli sada, pred kraj ropstva, sve godine trpljenja i čuvanja vere bi nam propale“. Danas kao i nekad i mi treba da gledamo unapred, budući svesni da smo svakoga dana sve bliže Hristu koji nam dolazi; da njemu težimo, da se njegovom lepotom hranimo, nadahnjujemo; da se snažimo Njegovim imenom, Njime kao večnim Smislom. Kosovo i Metohija je, izgleda, kao sito kroz koje, sejući se, prolazi čisto, najfinije brašno od koga će se, u ognju iskušenja, ispeći najukusniji hleb života. Neka stado i bude malo, ali da zaista bude ono stado kome Hristos poručuje: ,, Ne boj se malo stado jer bi volja Oca vašega da vam dade Carstvo!” – ističe episkop Ilarion.
Revizija istorije
Eparhija raško-prizrenska je u više navrata upozoravala na pokušaje revizije istorije, ali i brojne slučajeve pokušaja nametanja narativa koji ne odgovara istorijskim činjenica. Da li se plašite da će upravo ta vrsta revizije istorije prevagnuti. To je trend koji nije vezan samo za ove prostore?
– Sve je moguće. Živimo u svetu za koji nismo sigurni koliko će još da postoji s obzirom na to kakve smo mogućnosti samouništenja dosegli. Nadam se, verujem, ako smem da kažem i znam da će istina, ona tiha, nenametljiva a potiskivana na kraju zablistati. Istina je postojana, nepromenljiva tajna bića. Hristos za sebe kaže da je Istina, a opet da je On tamo gde su dva ili tri sabrana u ime Njegovo. Istina je iskustvo susreta sa drugom slobodom u kojem se sami Bog javlja. Kao Hrišćanin optimista sam, što naravno ne znači da ne treba energično reagovati u cilju zaštite naše pastve te odbrane naše duhovne i kulturne baštine, naše imovine i identiteta. Na nama je da radimo što je do nas nadajući se u Boga. Psalmi nas uče: „Ne nadajte se u sinove i knezove ljudske, u njima nema spasenja“. Spasenje, čak i kada preko ljudi dolazi očekujemo od našeg cara slave, Gospoda Hrista koji nas je i spasavao i spasava do današnjeg dana.
Nekima smetaju Srbi
Ono što nije na dobrom temelju sazdano ruši se i nestaje. Ono što je ljubavlju, desnicom Božjom zasađeno napreduje. Kada duva vetar ili besni nevreme, ta sadnica još jače pusti korene.
Ovako vladika Ilarion komentariše sve učestalije napade na SPC.
Kako komentarišete napade na SPC, posebno na Mitropoliju raško-prizrensku? Šta po Vama može biti cilj?
– Cilj pojedinaca u priištinskim institucijama je, izgleda, da se Srbima život na Kosovu i Metohiji praktično onemogući. Da postane toliko nepodnošljiv da se oni isele. Nekada se to radi brutalnom silom ili čak terorom, a nekada perfidnim institucionalnim pritiskom.
Vidite li u albanskoj zajednicom ljude dobre volje? Da li je zajednički život zaista moguć?
– Naravno da vidim. Ima dobrog sveta svuda. Ima ljudi koji su suštinski svesni ozbiljnih problema koji postoje i u albanskom društvu, a sa druge strane vide zajedničku budućnost sa Srbima na Kosovu i Metohiji. Glas takvih ljudi, nažalost, vrlo retko se čuje od halabuke užurbane savremene ljudske zajednice. Glas vapijućeg u pustinji ipak na kraju dopre do onih koji imaju uši da čuju. Sretao sam puno ljudi iz različitih krajeva sveta, predstavnika, kako se to kaže, međunarodne zajednice, koji su po različitim poslovima boravili na Kosovu i Metohiji. Mnogi od njih su ostavili dobar utisak, ostavili dobar trag pomažući i srpskoj i albanskoj zajednici. Nadam se da će i ubuduće na Kosovu i Metohiji biti i Albanaca i Srba, i starosedelaca i stranaca koji će, kao ljudi dobre volje, graditi društvo u kome će biti dovoljno mesta za sve.
Ljudi na KiM, bez obzira na naciju i veru ipak su suočeni sa istim životnim problemima?
– Slažem se. Najteži su oni naizgled obični, svakodnevni problemi. Ti problemi nas ujedinjuju. Neko ko govori drugim jezikom ili se neobično zove i preziva kada mu je dete bolesno ili ako je žrtva nasilja i korupcije postaje tvoj bližnji, onaj poniženi i uvređeni kakvim i samoga sebe neretko doživljavaš. Dobro bi bilo da se uvek sećamo uputstva patrijarha Pavla da budemo pre svega ljudi. Čovek je stvoren da bi postao čovek, da napreduje od onog ništavnog čoveka do čoveka koji je ljubavlju ostvario svoj potencijal. Da budemo ljudi dostojni Hristovog imena; da Njegovo ime i ljubav koju je on propovedao i posvedočio svojom žrtvom i mi propovedamo drugima. Da ljubavlju osvajamo svetove i jedni druge, a ne veštinom, prepredenošću, nasiljem. To je jedina borba koja donosi dobre plodove. Zahvaljujući toj borbi evo nas i dalje na Kosovu i Metohiji, u crkvama, u manastirima, u našim selima. Ne bi toga bilo da nije postavljen dobar temelj. Ono što nije na dobrom temelju sazdano nestaje i ruši se. Ono što je ljubavlju, desnicom Božjom zasađeno napreduje. Kada duva vetar ili besni nevreme, to drvo još jače pusti korene.
