Janko Tipsarević, nekadašnji srpski teniser, napisao je svoju priču za portal “Iza reketa” (Behind the Racquet).
Na ovom sajtu možete pročitati priče mnogih tenisera i teniserki, a od skoro među njima nalazi se i ispovest Tipsarevića.
Janko je pričao o svojim povredama, problemima kroz koje je prolazio, o “kukavici iz mlađih” dana i tome kada je shvatio šta je potrebno da bi ispunio potencijal.
Priču vam prenosimo u celosti:
– Povukao sam se na kraju prošle godine. Nedavno sam proširio svoju akademiju u nova četiri grada širom sveta, dok sam i povremeno trener. Posle mnogo godina na turu prvu stvar koji bih naučio druge jeste istrajnost. Ona mi je pomogla da prođem kroz veliki broj različitih emocija koje su došle tokom povreda. Nisam imao sreće jer sam imao sedam operacija u poslednjih pet godina. To je psihiloški rolerkoster.
-Iako je bilo teško prolaziti kroz sve, to je mi je pomoglo da bude bolji otac, muž, biznismen, prijatelj i sin. Naučio sam da, da bi se mogao razvijati kao osoba, moraš da naučiš kako da se nosiš sa različitim nevoljama, a da u isto vreme budeš skroman. Tokom mojih povreda definitivno sam imao ozbiljne mentalne probleme, možete iskoristiti i reč depresija kako biste opisali kako sam se osećao. Nositi se sa svim usponima i padovima, doktorima i mišljenjima, postanete jeb**o izluđen od toga da ne znate šta da radite. Na kraju, mislim da generički savet ‘ostani pozitivan’ ne pomaže.
– Mnogo puta tokom karijere sam se vraćao iz povrede, igrao čelendžere, kopao da se vratim nazad, a onda bih se opet povređivao i kretao sve ispočetka. Generalno nisamo optimistična osoba i nisam fan optimističnih ljudi. Ne verujem da optimisti zaista mogu da procene situaciju, a da pritom uvek pokušavaju da gledaju svetlu stranu. Preferiram da budem realista. Da vidim trenutnu situaciju u kojoj se nalazim i razumem da sam u s**u. Za mene je jedini način života da znaš da si jak, mudar i hrabar da se suočiš sa problemom jer drugog izbora nema.
– Pre nego što sam ispunio potencijal mogu iskreno da kažem da sam bio kukavica i da nisam prihvatao sebe onakav kakav sam. Bilo mi je potrebno vreme da shvatim, od juniora, da više ne igram protiv dečaka i da dani u kojima ne dajem 110 dosto sebe moraju da se završe. Sećam se da sam gledao Nadala kako igra protiv nadolazeće zvezde Conge na Australijan openu. Sećam se da je Nadal bio potpuno van meča, da je gubio 2-0 i 4:1 u trećem setu.
-U poenu koji nije imao veliki značaj Nadal je pogodio viner i jako je viknuo ‘Vamos’. Mogli ste da vidite da je zaista verovao u pobedu. Izgubio je taj set i meč. Tada sam shvatio kolika sam kukavica. Ponašam se super kada Nadala nije sramota da, ne samo pred 15.000 ljudi na Rod Lejver areni, već i pred celim svetom, daje svoj maksimum i da opet bude pobeđen. Tu sam video da se ne plaši neuspeha. Raditi na ‘autopilotu’ i davati svoj minimum u nečemo neće vam pomoći da ispunite svoje snove.
– Kada pogledam unazad, da nisam bio u top 10, ili da nisam ostvario ostala dostignuća, mislim da ne bih bio srećan zato što bih znao da nisam da sve od sebe. Da sve to shvatio mnogo ranije uveren sam da bih mnogo duže bio među najboljih 10. Sada sam na veoma dobrom mestu, radim verovatno više sati dnevno nego pre i ne slušam prijatelje koji mi govore – ‘Sada kada si u penziji možeš da uživaš i budeš opušten’. Veoma sam uzbuđen zbog novog poglavlja u životu i rođenju drugog deteta”, zaključio je Tipsarević
