Naš proslavljeni reditelj Emir Kusturica i njegov No smoking orkestra održali su u prepunoj sali u sedištu Uneska u Parizu spektakularan koncert i podigli na noge publiku, uglavnom strane diplomate iz celog sveta i članove delegacija u toj međunarodnoj organizaciji.
Osim koncerta koji je ocenjen kao nešto neviđeno u Unesku, Kusturica je došao u žižu javnosti posle vesti da će mu u ponedeljak u Pragu biti uručen Nacionalni orden za posebne zasluge i doprinos razvoju svetske kulture.
Kusturica u svetu odavno važi za jedan od najpoznatijih brendova Srbije. Rođen je 24. novembra 1954. godine u Sarajevu. Odrastao je kao jedino dete Murata Kusturice i Senke Numankadić u naselju Gorica u blizini Sarajeva. Otac Murat, koji je gimnazijsko obrazovanje sticao kao đak Isusovačke gimnazije u Travniku, bio je zaposlen kao novinar u Sekretarijatu za informisanje Bosne i Hercegovine, a majka Senka bila je sekretar suda. Kusturica uvek ističe da je i iz Travnika, grada u kome je kao sudski činovnik radio njegov deda Husein.
Kao dečak često je boravio kod familije u tom gradu. Poreklo porodice ustanovio je njegov otac, utvrdivši da je prezime Kusturica nastalo 1640. godine, a na arapskom znači kratak nož kojim se delje drvo.
Sredinom osamdesetih želeo je da se preseli u Beograd, jer je mislio da mu je mesto u gradu u kome se štampa nedeljnik “NIN”, gde žive Aleksandar Petrović i Živojin Pavlović i ostali režiseri crnog talasa, gde druguju Matija Bećković i Milovan Đilas.
“Građani tog grada se ujutro bude, a na radio-talasima ih dočekuje veliki Duško Radović”, piše u svojoj knjizi “Smrt je neprovjerena glasina” u kojoj anegdotama oslikava svoju mladost u Titovoj Jugoslaviji i odrastanje u porodici, kritički nastrojenoj prema režimu.
Filmsku režiju završio je na prestižnoj Filmskoj akademiji u Pragu. Njegov studentski film “Gernika”, snimljen prema noveli Antonija Isakovića, pobedio je na Festivalu studentskog filma. Nakon završetka studija, započeo je karijeru na TV Sarajevo. Njegov prvi TV film “Nevjeste dolaze” bio je zabranjen zbog bavljenja seksualnim tabuima. Najčuveniji je po filmovima “Sjećaš li se Doli Bel”, “Otac na službenom putu”, “Dom za vešanje”…
Ne krije da žali za Jugoslavijom, koja nije bila “ni Istok, ni Zapad”, jer smo njenim raspadom dobili nestabilni Balkan, koji je uvek pod prismotrom raznih specijalnih službi. Sebe opisuje i kao “zakletog antiglobalistu”, jer proces globalizacije predstavlja “kraj epohe, izdaju principa hrišćanstva u potpunosti, izdaju principa zajedničkog života, svega što čovek može da stvori i čemu pripada”.
Uzburkao je duhove u javnosti kada su mediji objavili da se na Đurđevdan 2005. krstio u pravoslavnom manastiru Savina u Herceg Novom.
– Kada mi je umrla majka, krstio sam se i uzeo ime Nemanja. Nisam želeo da doživim situaciju koju sam pročitao u “Panču Vilji”, gde je jedan Škotlanđanin koga su osudili na smrt na pitanje zašto tako duboko kopa svoj grob odgovorio da to čini jer ne želi da ga lešinari raznose. Na Balkanu je i za umrlima trka zato što je ideološka, religijska i etnička pripadnost pomešana na maloj teritoriji. Da se to ne bi desilo i meni, odlučio sam da primim pravoslavlje. Nisam znao da će moje krštenje izazvati buku, ali bio sam glup i trebalo je to da pretpostavim. Kada sam shvatio da ne mogu ostati neutralan, zbog bolje budućnosti svoje dece, odlučio sam da se vratim pravoslavlju iz kojeg potiče moja porodica. Nisam ja nikakav veliki pravoslavac, niti Srbin, nego Hercegovac – objasnio je Kusturica.
