Mlada srpska rediteljka Marija Maki Lipkovski se odlučila za adaptaciju ovog teatra apsurda, preplićući kroz čitavu priču segmente novih emigrantskih sudbina. U prvom redu svoje lične i svog životnog partnera Mikloša Mikija Barne, Mađara koji takođe živi zanimljivu iseljeničku priču. Njih dvoje su i glavni protagonisti i samo naizgled Mrožekov radnik i intelektualac, a zapravo su stvari mnogo kompleksnije – od bračnih, berlinskih, nacionalnih, do političkih performansa, od kojih je svaka u traženju svoje pozorišne maske i svojih neodsanjanih sloboda.
Gradovi na BBoravak u Berlinu je, nažalost, vizom ograničen za ovo dvoje mladih ljudi, koji uskoro moraju da razmišljaju šta će im biti sledeća životna stanica – Beograd ili Budimpešta ili, kako kaže Mikloš u predstavi "svejedno koji od brojnih gradova na svetu koji počinju na B". – Osećao sam se kao kod kuće i u Berlinu, Bolonji, Beogradu, ali moramo da idemo negde gde može da se radi i ako smo srećni – to je najvažnije!" |
Mladi i beskrajno simpatični par Marija i Mikloš su godinu dana u Berlinu, ona sa stipendijom beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti na odseku režije, on novinar koji je prinuđen da radi nove gastarbajterske poslove kao kelnerisanje i slično da bi preživeo. Kad je Marija htela da napravi dramu sa dva lika, Mikloš se setio "Emigranata" i to im je poslužilo kao osnova.
– Drama inače traje dva sata kao sve stare drame, pa smo neke stvari izbacili jer bi predugo trajale – kaže Marija.
Mikloš dodaje:
– Na primer, kada gastarbajter pita intelektualca "Šta si ti, neki politički emigrant?", što danas nema smisla, jer nema zemalja u Evropi u kojima je politička situacija do te mere ekalantna da neko mora da pobegne. Ali, hteli smo ipak da ubacimo nešto vezano za politiku, a to je bila scena gde je mađarski predsednik izgradio megalomanski stadion u svom selu.
Rediteljka i novinarMarija Maki Lipkovski je rođena 1989. godine u Beogradu, gde je odrasla i gde studira režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Bori se za ponovno rođenje srpske slobodne scene, a posebno je zainteresovana za odnos između pozorišta i filma. |
Predstavu su u junu izveli na festivalu Eks teatar fest u Pančevu, a onda su gostovali na berlinskom Ekspat-ekspo, kada im je direktor kamernog Engleskog pozorišta u Krojcbergu ponudio da odigraju više predstava u oktobru.
U komadu njih dvoje govore srpski, mađarski, engleski i nemački, a ponekad i italijanski, jer je Mikloš živeo četiri godine u Rimu.
– To sa različitim jezicima je bilo s ciljem da bude što intimnije i da bude deo nas. Imali smo naravno mali i neopravdan strah kako će to primiti publika, ali je drama apsurdna i to što pričamo na raznim jezicima deo je tog apsurda – kaže Marija.
Neobične video instalacije koje od trodimenzionalnog teatra prave dvodimenzionalne slike ubačene su da nadomeste scenografiju.
– Moja ideja je bila pozorište protiv filma, a kako je predstava pravljena za Srbiju i za festival, trebalo je da pokažemo s kojim problemima se suočavamo.
