Ovo je nacionalna katastrofa, u životu nisam video ovako veliku katastrofu, rekao je guverner Bejruta Marvan Abud u suzama, obraćajući se novinarima među ruševinama bejrutske luke, razorene stravičnom eksplozijom koja je odnela najmanje 135 života.
Uz još 80 nestalih i više od 5.000 povređenih i broj mrtvih će sigurno rasti.
Oko 300.000 stanovnika libanske prestonice ostalo je bez domova, što je gotovo 10 odsto Bejruta sa okolinom.
Bolnice u koje su smeštene hiljade povređenih već su pune zaraženih Kovidom-19 i pate od nestašice medicinskih zaliha, a i one su oštećene eksplozijom.
Iako je Liban poslednjih desetina godina bio pogođen i ratovima i terorizmom, razaranje koje se dogodilo u utorak uveče nije, prema dosadašnjim saznanjima, posledica ni vojnog ni terorističkog napada.
Guverner Abud usporedio je uništenje s onim koje su pretrpeli Hirošima i Nagasaki krajem Drugog svetskog rata, iako se u ovom slučaju nije radilo o atomskoj bombi.
Takve spekulacije izazvao je eksplozivni oblak u obliku pečurke i veliki talas eksplozije koji se proširio kilometrima daleko.
Međutim, stručnjaci su brzo opovrgnuli takve teorije.
Martin Fajfer sa Univerziteta Novi Meksiko, za Biznis Insajder je prokomentarisao eksploziju.
Rekao je da evidentno ne može biti reč o nuklearnoj bombi, već da je vatra dovela do detonacije hemikalija ili nekog eksplozivnog materijala.
Ipak, prikladnije poređenje bi bilo ono sa ukrajinskim, odnosno sovjetskim Černobiljom 1986, piše libansko-britanski novinar Oz Katerdži za “Forin polisi”.
Kao i sovjetska katastrofa i ova libanska je posledica teške nekompetencije, sistemske korupcije i nemara – a njen učinak će biti, takođe, mnogo širi od početne eksplozije.
Kao i libanski zdravstveni sistem, čitava zemlja bila je na rubu pucanja i pre eksplozije.
Izbeglička kriza u toj zemlji traje koliko i sam rat u Siriji – devet godina, 1,5 miliona izbeglica i dalje je u Libanu, što je 30 odsto ukupnog broja izbeglica iz Sirije i više od 20 procenata ukupne populacije Libana.
Prema službenim informacijama, skladište koje je eksplodiralo u luci držalo je gotovo 3.000 tona amonijak nitrata, koji je tu bio odložen još od 2014.
Tim koji je sproveo inspekciju pre samo šest meseci upozorio je da bi uskladišteni amonijak nitrat, ako se ne ukloni, mogao razneti čitav Bejrut.
To se gotovo i dogodilo.
Možda nikad nećemo znati je li za ovu tragičnu grešku kriva korupcija, nemar ili kombinacija toga, piše Katerdži za “Forin polisi”.
Ali odgovornost očito ne leži samo na lučkim radnicima koji nisu obavili osnovne provere ili su primili mito da bi ostavili teret na mestu.
Ona leži na onima koji su ih tu postavili i koji su stvorili truli sistem vladavine, od kraja libanskog građanskog rata 1990. do danas.
Komandanti različitih frakcija iz tog rata samo su zamenili svoje paravojne uniforme za poslovna odela i preuzeli ono što je preostalo od libanske države.
Korupcija i pohlepa vladajućih bacila je zemlju u ekonomsku krizu više puta i produbila sektaške podele.
Hiperinflacija, privredni pad, siromaštvo, nezaposlenost koja je 2018. dostigla neverovatnih 46 odsto, potencijalna glad, kriza upravljanja otpadom koja je dovela do planina smeća koje truli i zagađuje zrak, sve su to posledice nekompetentnosti i disfunkcionalnosti libanskih vlasti.
Trenutna ekonomska kriza izvela je stotine hiljada Libanaca na ulice pod sloganom “svi oni znači svi oni”, kojim su demonstranti prozvali čitavu političku klasu i vlast i opoziciju, kao i sektaški politički sistem u zemlji.
Sada, piše Katerdži, libanski političari i zvaničnici ponovo igraju tradicionalnu igru “nisam ja” s odgovornošću za eksploziju.
Kako će libanski narod reagovati na to, ostaje da se vidi, ali indikativno je da je haštag “obesite omče” postao “u trendu” na libanskom Tviteru.
Несрећа се десила и ту више нема помоћи. После овога би сви у свету, па и код нас би требали извући поуку и ,,мало прегледати,, своја потенцјално опасна и заборављена складишта хемикалија, јер скоро сваке године негде се деси изненађујућа хаварија опасна за све у околини. Овим би се морале позабавити и неке међународне комисије јер су локалне власти за то очигледно незаинтересоване и немарне.