Iako je teško poverovati da je naučnik Vladimir Demihov zapravo stvorio dvoglavog psa, postoje fotografije koje to dokazuju.
Nazivati Vladimira Demihova ludim naučnikom umanjuje njegov doprinos medicini, međutim neki od njegovih radikalnih eksperimenata približavaju ga toj tituli. Iako možda zvuči kao mit, propaganda ili fotošop – 1950-ih, Vladimir Demihov je stvarno stvorio dvoglavog psa.
I pre nego što je stvorio dvoglavog psa, Demihov je bio pionir u transplantologiji – čak je i skovao taj termin. Nakon brojnih transplantacija vitalnih organa između pasa (njegovih omiljenih eksperimentalnih subjekata), on je, uprkos kontroverzama, želeo da ode i korak dalje i proba da nakalemi glavu jednog psa na telo drugog.
Počevši od 1954. godine, Demihov i njegovi saradnici su pokušali ovu operaciju 23 puta, svaki put sa drugačijim rezultatom. Iako 24. nije bio i najuspešniji pokušaj, bio je najpropraćeniji zbog članka i fotografija koji su se te 1959. godine pojavili u časopisu LIFE.
Za ovu operaciju, Demihov je odabrao dva psa, jednog velikog nemačkog ovčara lutalicu kojeg je Demihov nazvao Brodjaga (što na ruskom znači “skitnica”) i manjeg psa po imenu Šavka. Brodjaga bi bio pas domaćin, a od Šavke su uzeti glava i vrat.
Šavki je donji deo tela amputiran ispod prednjih nogu. Na Brodjaginom vratu napravljen je rez i tu su lekari prišili gornji deo Šavkinog tela. Ostalo je uglavnom bila vaskularna rekonstrukcija i pričvršćivanje pršljenova pasa sa plastičnim žicama.
Zahvaljujući bogatom iskustvu tima, operacija je trajala samo tri i po sata. Nakon što je dvoglavi pas reanimiran, obe glave su mogle da čuju, vide, mirišu i gutaju. Nakon operacije Šavka je pila samostalno, jer nije bila povezana sa Brodjaginim stomakom. Sve što bi Šavka popila teklo je kroz spoljnu cev na pod.
Ovaj dvoglavi pas poživeo je samo četiri dana. Da vena u predelu vrata nije slučajno oštećena, možda bi živeo čak i duže.
Čak iako bismo ostavili po strani smrt pasa, ostaju nezgodne moralne implikacije Demihovljevog eksperimenta. Ova transplantacija glave, za razliku od nekih drugih njegovih dostignuća u oblasti transplantologije, nije imala primenu u stvarnom životu, a bilo je realnih posledica po pse.
Međutim, koliko god ovo sve zvučalo nečuveno, transplantacija glave nije bila ni toliko radikalna tokom 1950-ih. Još 1908. godine, francuski hirurg dr Aleksis Karel i njegov partner, američki fiziolog dr Čarls Gatri, pokušali su isti eksperiment. Njihovi eksperimetu u početku bi obećavali, međutim, nakon buđenja, psi su vrlo brzo gubili vitalne funkcije i bivali bi eutanazirani u roku od nekoliko sati.
Do danas neki neurohirurzi veruju da će transplantacije glave biti realnost u vrlo bliskoj budućnosti. Ipak, većina drugih članova medicinske zajednice veruje da je transplantacija ove vrste i dalje naučna fantastika.
