Ekskluzivno – Zemlja živih, jedini centar za bolesti zavisnosti SPC (7): Kad zajaše sotona!

Kamenorezac na glasu Đ. V. (38) za javnost u svom gradu, u unutrašnjosti Srbije, važi za vrsnog majstora, uzornog supruga i još brižnijeg oca ćerkica od osam i 11 godina. Pritom, to je nekadašnji profesionalni sportista i reprezentativac Jugoslavije. I, zaista, Đ. V. je sve to, ali i dugogodišnji heroinski zavisnik! Svoj porok je vešto uspevao da sakrije i od porodice i od okoline, a u više navrata je pokušavao sa odvikavanjem, uključujući i specijalizovanu kliniku u Moskvi za koju se tvrdi da trajno rešava problem zavisnosti.

Dok sedimo u dvorištu muške zajednice Zemlje živih u Vilovu, ovaj čovek i sam priznaje da je njegova priča toliko luda da neki put ni sam ne veruje da je u pitanju njegov život.

– I meni je čudno šta sam sebi dozvolio, ali eto, i to je život. Postao sam heroinski zavisnik tako što sam, ljut na oca, otišao da kupim džoint, a umesto toga ušmrkao svoju prvu dozu i od tada do danas to radim sa dužim ili kraćim pauzama – počinje svoju ispovest Đ. V.

Povratak iz Nemačke

Njegovi roditelji su radili u Nemačkoj, ali kada su se razveli, on se sa majkom vratio u Srbiju, u grad u kojem je njen otac imao kamenorezačku radnju.

Sve do 16. godine ne samo što nije pomišljao na drogu, već mu se smešila blistava profesionalna karijera u biciklizmu.

– Većina mog društva je uveliko pušila marihuanu, ali ne i ja. Imao sam dva treninga dnevno, najkasnije u 22 sata odlazio na spavanje. Bio sam juniorski reprezentativac Jugoslavije. U jednoj trci sam diskvalifikovan i da ne bih pauzirao počeo sam da vozim za ekipe iz Slovenije i Češke. Tako mi je i stigao poziv da nastupam za reprezentaciju Švajcarske. Otac nije hteo ni da čuje i ja sam u besu bacio bicikl preko terase. To veče sam otišao da se „naduvam“, ali umesto marihuane, neko mi je ponudio da uzmem „crtu“ heroina. U onom svom ludilu, ja sam to prihvatio bez razmišljanja. I dopalo mi se – priča Đ. V.

Ubrzo je heroin postala njegova svakodnevna potreba. Novca nikada nije nedostajalo zato što je bio majstor na glasu, a njegova kamenorezačka radnja jedna od najpoznatijih u tom gradu.

– Uzmem 20.000 evra i odem sa nekoliko drugara na Kopaonik. Mojima kažem da sam skoknuo da kupim automobil. Takvih „kupovina“ je bilo koliko hoćete – priča.

Prvi put je pokušao da se „skine“ 2003. Imao je 19 godina.

– Na nagovor roditelja otišao sam na prvu stanicu svakog narkomana, Specijalnu bolnicu za bolesti zavisnosti u Beogradu. Za divno čudo, tamo sam prošao detoksikaciju gotovo bez lekova. I uspelo je, zaista sam se „skinuo“ s heroina. Ali, zato sam počeo da koristim sve drugo: ekstazi, spid, LSD… Ni sam više ne znam šta sve – priseća se sagovornik „Vesti“.

Nakon pet godina roditelji su mu uplatili 15.000 evra za program odvikavanja u specijalnoj klinici u Moskvi.

– Tu ima dosta prevara, a poenta je da se ode u bolnicu koja se nalazi u ruskoj vojnoj bazi, jer je to terapija koju su izmislili za potrebe svojih vojnika koji su se borili u Avganistanu. I zaista, posle tog programa, ugrađenog blokatora, sledećih sedam godina sam bio „čist“. Imao sam priliku da droga bude na stolu pored mene i da me apsolutno ne zanima.

Leš koji hoda

U tom periodu se i oženio, rodila mu se najpre prva, a zatim i druga ćerka, a on je najveći deo dana provodio u svojoj kamenorezačkoj radnji.

– I onda, kao da me je đavo zajašio! Sedeo sam jedno jutro sa suprugom, pili smo kafu i poveli priču o tome kako se osećam. Rekao sam joj da mi se čini da sam potpuno izlečen. Upravo to veče sam se uradio. To je heroin. Zagospodari tobom čim malo spustiš gard. Pomisliš da si dovoljno jak i stabilan da možeš da ga uzmeš još samo jednom i više nikada. Čovek od koga sam tada kupio bukvalno me je preklinjao da ne uzimam, da se ne glupiram jer ću mu doći po novu dozu već sledećeg jutra. Baš tako se i dogodilo.

U Zemlju živih je ušao svestan da će izgubiti apsolutno sve. I za sada pobeđuje.

– Prvu, neplaniranu proveru, imao sam već posle pet meseci u Zajednici. Sumnjalo se da sam dobio koronu, pa su me poslali kući. Taj trenutak kada sam video suprugu i decu je u meni „prebacio“ da ću se vratiti u Zajednicu i završiti kompletnu terapiju koja traje dve i po godine. Tada sam, šetajući jedno popodne s porodicom, video dvojicu momaka sa kojima sam se do pre samo pet meseci zajedno drogirao. Video sam im boju kože, izraze lica i samo upitao ženu da li sam i ja tako izgledao. Odgovorila mi je: „Oni imaju po 100 kilograma, a ti si bio leš koji hoda.“ Danas imam 83 kilograma i znam da me napolju čeka najveća podrška: moja supruga i moja deca. Njih više nikada ne smem da izneverim.

Korak po korak

Naš sagovornik kaže da nema „dalekih planova“, već želi da lečenje ide „korak po korak“.

– Ko zna, možda ću posle svega s porodicom ipak da odem u Švajcarsku. Ali, svi takvi planovi su mi u ovom trenutku previše daleki. Nigde više ne žurim – kaže nekadašnji juniorski reprezentativac u biciklizmu.

Motivacija najveći problem

Protejerej stavrofor Branko Ćurčin, glavni sveštenik Zajednice Zemlja živih, ističe da je najveći problem motivisati na lečenje ljude koji su u problemu bolesti zavisnosti.

– Najteže je da sami ljudi shvate koliko je važno da uđu u proces lečenja. Nažalost, u ovom teškom procesu rehabilitacije i resocijalizacije nema čarobnog štapića, nema univerzalnog recepta da se uspe. To je moguće samo ako nam svi koji odluče da uđu u Zemlju živih veruju. Ceo program terapije smišljen je upravo da bi im se pomoglo. Otuda je svaki dan u Zajednici ispunjen aktivnostima, a svaka ima svoju svrhu. Čak i ovo što rade u bašti ili bave se životinjama, u tome nema nikakve materijalne zarade, već je isključivo podređeno terapeutskom cilju. Osnovali smo radionicu u kojoj izrađujemo krstiće, ali čak ni tu nema profita, jer ih kao blagoslov delimo u manastiru Kovilj, Žiči i Velikoj Remeti. Suština svega je da se oni osećaju korisnima i da kod sebe izgrade te radne navike koje će im kasnije pomoći da se snađu u životu – objašnjava otac Branko Ćurčin.

Članovi muških zajednica neretko pomažu u raznim poslovima meštanima pojedinih vojvođanskih sela, a otac Branko kaže da su iskustva odlična.

– Na početku uvek bude sumnjičavosti zato što znaju da je reč o ljudima koji su imali problema sa drogom, kockom ili alkoholom, ali oni ih svojim delima brzo razuvere. Ono što me naročito raduje to je taj timski duh koji negujemo kod njih i koji se na ovaj način dokazuje na delu. Već se pročulo za nas, pa nas ljudi sve češće zovu. Istovremeno, ova vrsta uključivanja naših štićenika ima i povratni efekat jer je nekolicina njih, po završetku tretmana odlučila da se skrasi upravo na selu. Nekolicina njih se već skućila, dobili su porodice i to je ono što sve nas raduje – priča ovaj sveštenik.

„Skidanje“ heroinom

Đ. V. je 2014, na nagovor supruge, otišao u Kragujevac kako bi se podvrgao lečenju.

– To je takozvana terapija lečenjem buprenorfinima. Ta terapija zaista daje rezultata, jer više nemate potrebe da uzimate heroin, ali je problem što je ovaj lek po meni mnogo opasniji, izaziva mnogo veću zavisnost od heroina. Posle skoro dve godine sam uvideo da su mi krize mnogo jače ukoliko ne uzmem ovaj lek, pa sam počeo da se od njega odvikavam heroinom. Ovo kada biste ispričali nekome ko ne zna ništa o drogama, mislio bi da ste ili ogroman lažov ili ludak. Nažalost, nisam ni jedno ni drugo.

Lakše rešenje

Andreja Jovanović, glavni koordinator Zemlje živih, kaže da najveći broj zavisnika na početku po pravilu bira „lakši način“, uvereni da tako mogu da se izbore za bolešću.

– Sklonost je čoveka, nevažno da li je zavisnik ili ne, da traži lakša rešenja. To i njihove porodice čine jer to su teške, dugogodišnje borbe i dugogodišnja stradanja ne samo zavisnika, već i porodica tih ljudi. Roditelji su otuda spremni i da plate, ne pitajući šta košta, samo da im dete ozdravi, da ponovo bude dobro. Ali, u ovakvim bolestima novac nije presudan, već kontinuiran rad, sveobuhvatan pristup da bi došlo do suštinske promene ličnosti. Nažalost, pokazalo se da medicinske ustanove nisu u mogućnosti da pruže takav oblik terapije, ne zato što to ne znaju ili ne žele, već zato što je njihova metoda lečenja zasnovana na farmakološkoj terapiji i odsustvu bilo koje vrste psiho-terapije. S druge strane, privatne klinike imaju određene programe, ali tu se javlja ključan problem što većina zavisnika smatra da ne treba i sami da se potrude da nešto promene kod sebe zato što su platili. Ne može se novcem razrešiti ništa kada je čovek u problemu bolesti zavisnosti – ističe Andreja Jovanović.

Smisao života

U Centru su angažovani psiholog i psihoterapeut koji sa štićenicima imaju redovne sastanke. Jedini cilj im je da sami otkriju smisao svog života, a Andreja Jovanović ističe da taj smisao svako od štićenika traži u učenju Crkve, u Hristu.

– Takav pristup daje mogućnost za promenom i preobražajem ne samo da se pobedi problem zavisnosti, već i da im se omogući da vode zadovoljavajući život, posebno kada je reč o unutrašnjem životu svakog čoveka. Zaista je veliki podvig da se kod dugogodišnjih zavisnika proizvede promena posle koje će oni živeti normalno, radeći neki običan, skroman posao i osećati se dobro. To je vrlo teško postići i kod ljudi koji nemaju ovakvu vrstu problema. Zato je važno da se oni izgrađuju u veri, a to je nemoguće postići nekom univerzalnom metodom jer je svaki čovek poseban. Nemoguće ih je programirati u tom podvigu, ali kroz svakodnevne molitve, tumačenja tih molitvi, hrišćanskih pouka i tumačenja Svetog pisma dajemo im priliku da razvijaju i svoju veru, ali i da razvijaju socijalne norme, da izgrađuju pravi model života. Zato u prvoj godini pokušavamo da ih stabilizujemo i rehabilitujemo kako bismo ih osposobili za promenu. A za svaku promenu, posebno kada je reč o lošim modelima života, potrebno je vreme – priča Andreja Jovanović.

Ljubav i žrtva

Jovanović naglašava da u programu pokušavaju da zavisnike nauče „ljubavi i žrtvi“.

– Ako uspemo da osposobimo ljude koji su u problemu zavisnosti da ostvare zajednicu s ljudima, u onom hrišćanskom smislu, zajednicu koja se temelji na ljubavi i žrtvi, tada možemo reći da smo uspešno završili program rehabilitacije i da će ti ljudi sutra biti u mogućnosti da vode normalan život. U suprotnom, veći je rizik da će pokušati ponovo da se „anestezira“, odnosno da se vrati poroku – naglašava Jovanović.