Zemlja živih, Centar za psiho-socijalnu rehabilitaciju i resocijalizaciju obolelih od bolesti zavisnosti, osnovan je 2005. godine pod okriljem Svetoarhangelskog manastira iz Kovilja i po blagoslovu episkopa bačkog dr Irineja. Osnivač i lider projekta je tadašnji iguman ovog manastira, a danas Njegova svetost patrijarh srpski Porfirije. Glavni sveštenik i jedan od inicijatora programa, protojerej stavrofor Branko Ćurčin, nastojatelj Svetovaznesenjskog hrama na Klisi, kaže da su pravila u ovoj zajednici jednostavna i jasna.
– Red, rad i molitva. To su tri osnovna načela kojima se Zemlja živih rukovodi od početka i taj sistem daje rezultate – kaže Ćurčin.
On objašnjava da program traje dve i po godine, a da bi se završio potreban je ogroman trud.
– Čak i kad to nije vidljivo golim okom, svaka aktivnost u Zajednici ima određen, jasan smisao. Proteklih 17 godina je pokazalo da ovakav pristup daje odlične rezultate. Svugde i svagda će biti i nevernih Toma, pa su i nas optuživali za nadrilekarstvo ili komentarisali da je “i crkva počela da leči”. U pitanju je suštinsko nerazumevanje našeg rada. U Centru se ne bavimo onim što je srž medicine, a to je lečenje posledica, već uzrokom problema. Uspeh je moguć samo ako čoveku omogućimo da uvidi razlog zbog kojeg je postao zavisnik. Kada se to shvati, tada je i pola problema rešeno. Prepoznajući uzrok otvara se mogućnost da se uspostave mir i red ne samo u glavi, već i u duši. Otuda nama nije cilj da lečimo, već da osposobimo ljude da po izlasku iz Zajednice budu funkcionalni u svakom životnom smilu te reči – ističe prota Branko.
Pri kraju tretmana
Upravo je to cilj 22-godišnje N. J. iz Istočnog Sarajeva. Deluje apsurdno, ali ova devojka je ne samo jedna od najmlađih članica, već i starešina ženske kuće. U Zemlji živih je već 30 meseci i uskoro bi trebalo da izađe. Čekaju je troipogodišnji sin i suprug koji je i sam bio u kandžama droge.
– Zajedno smo odlučili da se priključimo Zemlji živih, jer sve što smo dosad pokušavali nije uspevalo. Muž je prvi ušao, a ja 15 dana kasnije. Mada smo bili udaljeni svega četrdesetak kilometara, videli smo se tek kada je on završio kompletan program, koji traje dve i po godine. I meni je ostalo veoma malo. Radujem se što ćemo ponovo svi biti zajedno, ali i što će to, u bukvalnom smislu, za nas biti novi, bolji život! Tek u Zajednici sam shvatila koliko sam zapravo imala iskrivljenu sliku o svemu – započinje svoju ispovest N. J.
Priznaje da je na početku boravka u ženskoj zajednici pomišljala da odustane.
– Kada prođe ona fizička kriza, svaki narkoman krene ponovo da razmišlja o drogi. Tako sam i ja htela da izađem, ali sa svakim sledećim danom ta želja je popuštala i kod mene je jačala volja da napokon uzmem svoj život u svoje ruke i da prestanem da radim loše, sulude stvari u kojima sam povređivala i sebe i sve one koji su me voleli.
U začarani svet narkotika je zakoračila sa 16 godina.
– Otišla sam u drugi grad gde sam upisala Turističku školu i tamo se upoznala sa drugaricom sa kojom sam počela da izlazim. U tom njenom društvu većina je već uzimalo nešto: od spida, preko ekstazija do kokaina. Tako sam i ja, iz radoznalosti, probala jedno, drugo, treće… I dopalo mi se. U početku je to bilo povremeno, uglavnom vikendom i u klubovima. Onda su izlasci postali učestaliji. Brzo sam počela da popuštam u školi i da pravim silne izostanke. Već na polugodištu te prve godine sam razgovarala s majkom da se vratim kući. Roditelji, naravno, nisu imali pojma šta se dešava, već su mislili da mi ne ide škola i da je pametnije da upišem nešto drugo ili da se zaposlim. Nije mi puno trebalo da u rodnom gradu pronađem društvo slično sebi. Među njima je bio i moj sadašnji suprug. U tom društvu je bilo i momaka na heroinu, ali većina nas je uglavnom uzimala kokain, spid i slično – priča N. J.
Ova 22-godišnja devojka objašnjava da na početku ništa od onoga što je konzumirala nije plaćala, jer se društvo u kome se našla, bavilo prodajom narkotika po Bosni. Međutim, kako je počela više da troši, tako su počeli i da joj naplaćuju.
– Prvo sam izmišljala razloge zbog čega mi treba novac, a onda sam počela da ga kradem iz kuće i da se snalazim kako sam znala i umela. Ni muž ni ja tada još nismo bili navučeni na heroin. Zapravo, on je probao nekoliko puta, znao je šta je, ali je očigledno imao jaču volju da mu se ne preda. Pre nekoliko godina sam pročitala knjigu u kojoj je bilo opisano iskustvo korićenja heroina, pa sam odlučila da vidim kakav je to osećaj. Predložila sam mužu i on je pristao. Prvo smo heroin samo šmrkali, a zatim odlučili i da “hvatamo zmajeve”, odnosno da ga na foliji palimo i udišemo taj dim. Zaista je bio osećaj kao što su ga opisali u toj knjizi.
Rasprodali sve što vredi
Ovaj mladi bračni par je na početku “hvatao zmajeve” nekoliko puta mesečno, zatim nekoliko puta nedeljno…
– Kada smo počeli da ga koristimo svaki dan i dalje sam mislila, živela sam u ubeđenju da držim sve konce u svojim rukama i da mogu da prestanem kad god poželim.
Nije bilo tako, a u to se uverila kada je u 18. godini zatrudnela i odlučila da rodi.
– Venčali smo se, a ja sam još ranije, zbog svađe s roditeljima, prešla da živim kod sadašnjeg supruga. Tokom trudnoće sam, naravno, u više navrata pokušavala da se skinem s heroina da ne bih napravila komplikacije detetu, ali nijednom nisam uspela. Izdržim jedan, najduže dva dana bez droge i onda se opet uradim. Hvala Bogu, moje drogiranje nije uticalo na tok trudnoće i ja sam rodila zdravog sina.
Ni taj, najlepši i najznačajniji dan za svaku ženu, jer je na svet donela novi život, kod nje nije prelomio da preokrene svoj.
– Poslednjih godina smo uzimali po gram, gram i po dnevno i jedino se nismo svađali kada se izdrogiramo. Da bismo imali za dnevne doze prodali smo svo zlato iz kuće, krali novac i stvari od roditelja, zajmili od rođaka i prijatelja… Nikad nije bilo dovoljno para. Ni sama ne znam koliko puta bismo, kada bi stigao dečji dodatak, odmah za te pare kupili heroin, a u apoteci smo se zadužili za pelene i sve ono što je trebalo bebi, jer smo znali da će naši roditelji to da plate. Jedino nam je bio bitan heroin i ništa više. Ni dete, ni porodica, ništa – priča N. J. koja je na kraju i izgubila starateljstvo nad sinom.
Želi da vrati sina
Dvadesetdvogodišnja N. J. objašnjava da su i ona i suprug u više navrata pokušavali s odvikavanjem, ali da je svaki put to bilo pretvaranje kako bi prevarili roditelje i nastavili po starom.
– Sa ocem sam se posvađala i dve godine nismo pričali. Pomirili smo se tek kada sam mu rekla da dolazim ovde. Ni sama ne znam koliko je puta pokušao da me izvuče iz tog pakla, a ja sam ga gledala kao neprijatelja. Probaću da mu nadoknadim to vreme.
Planovi su joj da po izlasku iz Zajednice najpre vrati starateljstvo nad detetom, a onda završi školu.
– Bila sam pre manje od mesec kod kuće. To je bila poslednja provera. Ideja mi je da završim fakultet, da nađem neki dobar posao, ali pre svega toga da vratim starateljstvo nad svojim detetom. Imam tek 22 godine. Tek u Zajednici sam shvatila da je čitav život preda mnom i da imam razloga da živim.
Jedni druge pomažu
Iako najmlađa, N. J. je starešina u “ženskoj kući”. Objašnjava da ima obavezu da organizuje sve dnevne aktivnosti i isprati da li su svi poslovi završeni na vreme i kako je rečeno.
– U Zajednici rade i terapeuti, vaspitači, ali smo najveći deo vremena oslonjeni jedni na druge. Pomažemo se, posebno kad se neka nova članica priključi, jer znamo kroz šta prolazi i kako da to najlakše prebrodi. Znam koliko je meni to značilo, posebno da uvidim da je moguće živeti normalno. Na početku sam čak mislila da me lažu, da izmišljaju da je moguće da više nemaju želje za “stimulansima”, a evo, sada sam ja jedna od njih koje to svedoče – kaže ova devojka.
Ne postoji čarobni štapić
Andreja Jovanović, koordinator Zemlje živih, objašnjava da je kod svih bolesti zavisnosti, bez obzira na to da li su to droga, kocka ili alkohol, presudno angažovanje i volja te osobe. Bez te volje nema ni izlečenja, jer ne postoji nikakva čarobna terapija ili neki posebni lekovi koji će izlečiti od ove bolesti.
– U našem Centru se zato ne sprovodi nikakva “farmakološka metoda” koja podrazumeva korišćenje određenih zamena ili psihoaktivnih supstanci koje će jednu drogu faktički zameniti drugom. Istovremeno, naša terapija se ne zasniva ni na bilo kakvom obliku “vojničke discipline” ili kažnjavanja, već je suština u stalnom radu sa štićenicima. Otuda se trudimo da svako njihovo angažovanje i fokus budu na njima samima. Zato je i potrebno da budu potpuno izolovani od spoljnog sveta, pa i od susreta sa najbližom porodicom. Tek posle pola godine dozvoljeno je da prvi put vide svoje roditelje ili decu, a sledeći test kada će ih videti je posle šest meseci. Naravno, sve porodice imaju kontakte s našim vaspitačima koji ih, maltene na nedeljnom nivou, upoznaju s trenutnim stanjem njihovog člana porodice – priča Jovanović.
Zašto ime Zemlja živih?
Protojerej stavrofor Branko Ćurčin otkriva da je kum ove Zajednice upravo patrijarh srpski Porfirije, koji je predložio ime Zemlja živih.
– Kada smo razmišljali kako da nazovemo ovaj projekat, ja sam predlagao da to bude “Poslednja šansa, zato što je za mnoge nesrećne mlade ljude upravo ovo mesto prilika da se izvuku iz ponora u koji su upali. Bilo je priča i o tome da se projekat nazove “Emaus” po priči iz Jevanđelja “Na putu za Emaus” kada su putnici prepoznali Hristosa tek kada je za njih postao nevidljiv, jer Bog se i gleda srcem, a ne telesnim očima. Tu poruku je veoma važno shvatiti. Međutim, pri izboru za ime ove Zajednice ipak je uslišen predlog patrijarha da ovaj projekat bude posvećen Majci Božjoj, koja se u crkvenom pesništvu naziva i Majka živih ili Zemlja živih, jer je iz nje proistekao plod spasenja svega, Isus Hristos – objašnjava protojerej stavrofor Branko Ćurčin.
