Salih Fazlić, nekadašnji inspektor zagrebačke policije koji je 2011. osuđen za pomaganje u skrivanju Ante Gotovine u periodu od 2001. do 2005. godine, iznosi šokantne detalje iz tog vremena, a posebno kada je reč o umešanosti tadašnjeg vrha hrvatske države u skrivanju, a zatim i u hapšenju ovog generala u Španiji.
Sve je dogovoreno, tvrdi Fazlić u kabinetu tadašnjeg premijera Ive Sanadera, a uz Gotovininu suprugu Dunju Zloić, glavni pregovarač sa državom je bio njegov najbolji prijatelj, general Ante Roso.
Gotovina je tada imao samo nekoliko uslova. Prvi je bio da niko od njegovih jataka ne bude kasnije procesuiran zbog toga, kao i da on on ne bude suđen zbog korišćenja lažnih dokumenata.
Međutim, to nije bilo sve.
Šta su još bili uslovi ?
– Taj dogovor je uključivao i zahtev da se ne procesuira niko od ljudi koji su finansirali njegovo skrivanje, ali i da se ne ulazi u poreklo tog novca. Podsetiću da je deo para uz pomoć kojih se Gotovina pet godina skrivao pribavljen kroz isplaćenu otkupninu za otmicu maloletnog sina generala Zagorca za šta je optužen i osuđen kao organizator jedan od Gotovininih prijatelja i jataka, Hrvoje Petrač. Ali, u taj uslov su bili uključeni i drugi finansijski aranžmani koji su se odnosili na Vladu Hrvatske. Od toga da će država novčano obeštetiti preduzeća u vlasništvu Ante Gotovine i Ante Rose poput firme “Union tuneli” koja je imala ugovor o bušenju cevi tunela na autoputu Zagreb-Rijeka. Podsetiću da je ova njihova firma dobila taj posao, a da u svom vlasništvu nisu imali ni najmanju mašinu kojom bi realizovali taj posao. Na zahtev Haškog tribunala vlada Hrvatske je raskinula ne samo taj ugovor, već i sve druge sa preduzećima u vlasništvu osoba koje su se tretirale kao pomagači u bekstvu generala Gotovine. I pored te činjenice, Vlada Hrvatske je prihvatila uslov da te firme budu obeštećene što se može videti kroz dokumentaciju, kao i proveriti da su ova preduzeća na kraju dobila velika obeštećenja. Sve to je urađeno i pored toga što je tadašnji premijer Ivo Sanader odlično znao da su to bili fiktivni ugovori i da ta preduzeća nikada ne bi ni mogla da obave ugovorene poslove. S druge strane, najvažniji uslov koji je Vlada Hrvatske zahtevala od generala Gotovine bio je da sačuva “verodostojnost” u očima međunarodne zajednice da se on nikada nije skrivao u Hrvatskoj. Zato i nije smelo da se dozvoli da on bude uhapšen na njenoj teritoriji. Takođe, general Gotovina se obavezao da na bilo koji način ne sme da poveže taj period dok je bio u bekstvu sa bilo kojom institucijom ili osobama bliskim hrvatskim vlastima, a koje su mu faktički pomagale u tom begu. Zajednička stavka tog dogovora je bila da general Gotovina među braniteljima ostane “heroj” zbog čega nije ni smeo da se dobrovoljno preda, već da bude uhapšen.
Ko preuzima njen posao?
– Dalje dogovore oko predaje Gotovine preuzeli su glavni tužilac Mladen Bajić i Tomislav Karamarko koje je Sanader povezao sa generalom Rosom. Da bi vlada Hrvatske dokazala da se Gotovina nije skrivao u zemlji, već je sve vreme boravio u inostranstvu. Kako je Gotovina prethodno uništio pribavljene lažne isprave, Mladen Bajić i Tomislav Karamarko su po nalogu premijera Sanadera, a uz pomoć nadležnih službi u MUP Hrvatske pribavili nove falsifikovane dokumente, ali na isto lažno ime – Kristijan Horvat. Da bi ta priča bila što verodostojnija, odnosno da bi se “dokazalo” da je Gotovina putovao sa tim pasošem i to po svim kontinentima, falsifikovali su i pečate sa graničnih prelaza. Pored više desetaka tih lažnih pečata, u pasošu se našao i onaj koji je trebalo da pokaže da je on ušao u Španiju preko aerodroma Barahas u Madridu. To je urađeno kako bi se izrežiralo da je s ovom putnom ispravom otputovao i na Tenerife gde je i uhapšen. Ali, čak i laik bi analizom tih viza iz lažnog pasoša lako zaključio da je jedan od najtraženijih haških begunaca dok su ga svi tražili putovao svetom s takvom lakoćom da je i Betmen amater za njega. Prava je istina, da je general Gotovina, u Španiju, a zatim i na Tenerife otišao sa diplomatskim pasošem Hrvatske iz redova Malteških vitezova na ime Stijepan Senečić, a da je sve vreme bio u pratnji predstavnika Vlade RH, koji je takođe imao diplomatski imunitet.
I ovo su veoma teške optužbe. Kako ih možete dokazati?
– Prema zvaničnoj verziji, general Gotovina je uhapšen u Španiji sa lažnim pasošem na ime Kristijan Horvat, s kojim je takoreći obišao pola sveta. Da li vam izgleda realno i moguće da neko ko je toliko putovao ima baš toliko “sreće” da mu baš niko nikada na graničnom prelazu ne skenira taj pasoš i ne proveri njegovu originalnost. To ne samo što je u granici naučne fantastike, već je i praktično nemoguće zato što se na svim aerodromima i graničnim prelazima, na celoj zemaljskoj kugli, proverava originalnost dokumenata. “Zvanična verzija” od nas traži da poverujemo kako to španska policija nije učinila na aerodromu Barahas, mada je prethodno upravo u Madridu došlo do velikog bombaškog napada na železnicu kada su sve njihove službe podigle nivo bezbednosti na najviši nivo. Ali, ako nekako stavimo po stranu ovaj podatak, onda se postavlja pitanje šta ćemo sa sledećim. Naime, zbog krađe blanko pasoša Hrvatske, 2000. godine je posredstvom Interpola raspisana međunarodna poternica za svim pasošima iz Hrvatske sa početnim serijskim brojem “104…”. Gotovina je putovao sa lažnim pasošem upravo iz te serije “104…”. Dakle, Gotovina je kao Betmen uspeo da prolazi granice mada su sve zemlje posredstvom Interpola već nekoliko godina raspolagale informacijom da su hrvatski pasoši sa tim serijskim brojem ne samo nevažeći, već falsifikovani! Ispostavilo se da je sve to promaklo španskoj policiji, a da je ta putna isprava, zbog koje sam i ja osuđen kao njegov pomagač, pronađena na recepciji hotela prilikom njegovog hapšenja. Istovremeno, tokom tog montiranog sudskog procesa protiv mene, a kako bih dokazao svoju nevinost, stupio sam u kontakt sa ambasadom jedne države, članice EU i zamolio ih da mi, za potrebe moje odbrane, izvrše službene provere istinitosti tvrdnji da je Gotovina više puta odlazio u Španiju koristeći se lažnim pasošem na ime Kristijan Horvat. Oni su mi poslali službenu informaciju da je nedvosmisleno utvrđeno da su pečati u tom pasošu krivotvoreni, kao i da ne postoji putnik s tim imenom koji je putovao na bilo kojoj avio liniji – bilo koje aviokompanije, pa čak da osoba sa tim imenom nije ušla u ovu državu ni koristeći se nekim drugim prevoznim sredstvom. U ovom trenutku ne želim da otkrijem koja ambasada mi je dostavila ove informacije, ali u slučaju da se protiv mene pokrene neki novi montirani postupak, detaljno ću sve obrazložiti.
Smena ministra pravde
Tvrdite da je Vesna Škare Ožbolt smenjena zato što nije pristala na tajni dogovor sa Gotovinom?
– Tako je. Nakon ovih preliminarnih dogovora, premijer Sanader je imenovao tadašnju ministarku pravosuđa, Vesnu Škare Ožbolt da završi taj posao. I zaista, penzionisani general Roso je, u društvu novinara Domagoja Margetića, otišao kod nje, što je ona kasnije potvrdila drugom hrvatskom novinaru-istraživaču, Željku Peratoviću koji je sve to i napisao. Peratović je zbog tih tekstova posle bio proganjan i procesuiran zbog navodnog odavanja državne tajne, mada je u tim tekstovima on zapravo samo obelodanjivao gde se sve Gotovina kretao po Hrvatskoj tokom pet godina bekstva. I u tom procesu protiv ovog novinara opet su glavnu reč vodili glavni državni tužilac Mladen Bajić, Tomislav Karamarko i Ivo Sanader. Međutim, da se vratim na tadašnju ministarku pravde Vesnu Škare Ožbolt. Mada je dobila od premijera zadatak da organizuje detalje dogovora Gotovine i Sanadera, ona ipak nije pristala da se izrežira njegova predaja tako što bi ga transportovali negde u inostranstvo gde bi ga uhapsila policija te države. Ona je bila izričita da ako general Gotovina već želi da se preda, onda to treba da učini hrvatskoj policiji i da ga Hrvatska izruči Haškom sudu bez ikakvih pogodbenih uslova. Zbog tog stava je brzo došla u sukob sa Sanaderom i to je bio i glavni razlog zbog čega je kasnije i smenjena, uz naravno, prethodno dobro orkestriranu javnu hajku protiv nje da je odavala državne tajne i nekim novinarima dostavljala poverljiva dokumenta.
Bez odgovora Vesne Škare
Redakcija “Vesti” obratila se i nekadašnjoj ministarki pravde Hrvatske, Vesni Škare Ožbolt kako bi potvrdila ili demantovala navode Saliha Fazlića.
Ožbolt je na mesto ministra pravde došla nakon parlamentarnih izbora u Hrvatskoj 2003. godine. U vladi Ive Sanadera je ostala sve do 2006. godine kada je smenjena, a na njeno mesto postavljena Ana Lovrin. Otada je Škare Ožbolt postala jedan od najžešćih kritičara Sanaderove vlade.
Ipak, bez odgovora su ostala i ova pitanja koja smo joj postavili:
– Možete li da potvrdite ili demantujete tvrdnju da je Vlada Hrvatske dok ste Vi bili ministarska pravde postigla dogovor oko predaje sa generalom Ante Gotovinom?
– Da li je tačno je državni vrh Hrvatske, uključujući i tadašnjeg predsednika, znao da se general Gotovina skriva u Hrvatskoj?
– Da li je tačno da niste pristali na uslov Ive Sanadera da se “izrežira” predaja generala Gotovine i da ste izričito tražili da se “ako želi da se preda to učini pred organima MUP i zatim izruču MSKJ”?
– Da li su ovo bili i ključni razlozi zbog kojih ste smenjeni sa te pozicije?
– Šta možete još reći o periodu skrivanja generala Ante Gotovine i uloge tadašnje Vlade Hrvatske i drugih institucija Republike Hrvatske?
Sutra: Fingirano hapšenje u Španiji
