Salih Fazlić, penzionisani inspektor zagrebačke policije 2011. je osuđen pred Opštinskim sudom u Zagrebu na godinu dana uslovnog zatvora zbog pomaganja generalu Anti Gotovini tokom pet godina koliko se skrivao od haške poternice.
U ekskluzivnom intervjuu za “Vesti” – Fazlić tvrdi da je istina potpuno drugačija, odnosno da je upravo on bio ta osoba koja je vlastima Hrvatske dostavila pune podatke o lažnim identitetima, mestima i osobama koje čuvaju Gotovinu zbog čega je, kako tvrdi, postao žrtva režima.
U nastavku, on objašnjava na koji način su mu pretili tadašnji glavni državni tužilac Mladen Bajić, direktor Protuobaveštajne agencije Tomislav Karamarko i direktor Obaveštajne agencije Damir Lončarić.
Tvrdite da su Vam u kancelariji glavnog državnog tužioca pretili tada čelni ljudi hrvatskih tajnih službi i da su od vas tražili da “uđete u postupak”. Šta je to podrazumevalo?
– To je značilo da preuzmem na sebe odgovornost i lažno priznam da sam pomagač generala Gotovine i da sam mu preko falsifikatora pribavio lažne dokumente koje sam dostavio članu njegovog advokatskog tima, sada pokojnom Marijanu Pedišiću. Cilj te “igre” je bio da pokažu i Haškom tribunalu, ali i međunarodnoj zajednici kako oni tobož sve preduzimaju kako bi uhapsili generala Gotovinu, pa eto ta potraga uključuje i hapšenje njegovih pomagača, ne štedeći “u toj borbi” i njegove advokate, ali da eto, general nije u Hrvatskoj. Naravno, sve je to bila notorna laž i parada zato što su upravo oni sve organizovali kako se Gotovina ne bi našao u Hagu. Upravo ta grupa mu je organizovala logističku podršku da se bezbedno skriva u Hrvatskoj. I, umesto da u skladu sa zakonom, član 32, Zakona o sigurnosnim službama, učine sve da izvoru koji im je dostavio proverene informacije sačuvaju identitet, namenili su mi ulogu “žrtvenog jagnjeta”. Nisam pristao. Nisam pristao na tu igru i pored toga što sam bio svestan da time ugrožavam i moj i život moje porodice, a ne smete izgubiti iz vida činjenicu da je u Hrvatskoj u to vreme bila veoma zaoštrena situacija, posebno kada je reč o braniteljskim udruženjima koja su javno pretila Vladi Hrvatske da se “ne igraju” i ne izručuju generala Gotovinu bez obzira na cenu.
Koje dokaze imate da se general Ante Gotovina zaista tokom perioda skrivanja nalazio u Hrvatskoj, a ne negde drugde?
– Pokušaću da na ovo vaše pitanje odgovorim malo šire kako biste i sami uvideli koliko su moje tvrdnje tačne i koliko je zapravo politički vrh vlasti u Hrvatskoj bio involviran u pomaganje i skrivanje generala Gotovine i da se sve protezalo do tadašnjeg premijera Ive Sanadera i predsednika Stipe Mesića. Dakle, najviše informacija o kretanju i skrivanju generala Gotovine sam dobio od njegovog advokata Marijana Pedišića koji je na kraju zajedno sa mnom i optužen i osuđen da je učestvovao u generalovom skrivanju. Pedišić je neko koga sam godinama dobro poznavao i naša saradnja potiče još iz vremena dok sam radio u Odeljenju za suzbijanje opšteg kriminaliteta, Policijske uprave Zagrebačke. U to vreme, Pedišić je bio šef istrage u Županijskom sudu Zagreb i ne samo što se obe institucije nalaze jedna nasuprot drugoj u istoj ulici, već smo i nas dvojica često sarađivali, posebno kada su bila u pitanja teška kaznena dela i pribavljanje naloga za pretres stanova ili dovođenje na suđenje uhapšenih osoba. Pedišić je kasnije prešao u privatne advokate, a kako je bio prijatelj Ante Gotovine, odmah je ušao u njegov advokatski tim za odbranu, pa je i bilo logično da je imao sve podatke. Međutim, Pedišić je shvatio da i njegove kolege i general Gotovina planiraju da ga žrtvuju na isti način na koji su to kasnije isplanirali sa mnom. Pedišić je verovatno zbog svog tog stresa i osećaja izigranosti u kojem je bio čak i osramoćen teško oboleo, a s obzirom da je meni verovao, sve mi je ispričao, navodeći da na sudu branim i njegovu čast. Ubrzo je i preminuo.
Šta ste saznali od Gotovininog advokata?
– Od njega sam saznao da je general Gotovina imao važeći pasoš izdat u Francuskoj čiji je bio državljanin, a zatim i legalno izdat pasoš na svoje ime u Hrvatskoj. Ali, pored ovih validnih isprava, on je uz sebe imao još tri potpuno originalna pasoša Hrvatske na tuđa imena koja mu je izdao MUP Hrvatske. Ta dokumenta su mu omogućila potpuno nov tajni identitet u slučaju da hitno mora da napusti Hrvatsku. Lično Marijan Pedišić mi je ispričao da je te falsifikovane putne isprave nabavio i dostavio Gotovini Franjo Turek, tadašnji direktor Protuobaveštajne agencije i to preko Ivana Kukuljana i Zlatka Gledaca koji su u to vreme bili na visokim pozicijama u MUP Hrvatske, a sve je urađeno uz puno znanje i tadašnjeg ministra Ivana Jarnjaka koji je u vreme hapšenja Gotovine bio sekretar HDZ-a, ali i tadašnjeg premijera Ive Sanadera. Takođe, o tim lažnim putnim ispravama potpuna saznanja imali su i Željko Bagić, šef u Kabinetu predsednika Mesića, a kasnije i Mladen Bajić, glavni državni tužilac, kao i Tomislav Karamarko, tada šef Ureda za nacionalnu sigurnost, a zatim naslednik Tureka na mestu direktora Protuobaveštajne agencije (POA), kao i njegov zamenik Saša Perković koji je inače sin Josipa Perkovića, predratnog načelnika Državne bezbednosti Hrvatske koji je nedavno u Nemačkoj osuđen zbog ubistva Stjepana Đurekovića. Preko svih ovih ličnosti, o navedenim dokumentima je znao i tadašnji predsednik Hrvatske Stjepan Mesić.
Uz ove originalne dokumente, pokojni Pedišić mi je kazao i da general Gotovina poseduje i originalni diplomatski pasoš na tuđe ime što se prilikom hapšenja i pokazalo kao tačno, jer mu je španska policija u džepu pronašla diplomatski pasoš na ime Stjepana Senečića, inače preminulog radnika Protuobaveštajne agencije. Sve ovo navodim zato što ga je španska policija uhapsila nakon što se u hotel prijavio, ne sa jednim od tih lažnih pasoša, već sa pasošem na ime Kristijan Horvat – iako je bio svestan da osobu sa tim imenom i prezimenom traže sve policije na zemaljskoj kugli.
Šta time dokazujete?
– General Gotovina sigurno nije glupa osoba koja će sasvim slučajno da se, tokom skrivanja, u neki hotel prijavi sa pasošem na ime osobe za kojom je raspisana crvena interpolova poternica, a ne sa, recimo, diplomatskim pasošem koji je siguran dokument. On je to uradio svesno zato što je znao da će ga španska policija na osnovu tog pasoša veoma brzo otkriti, pronaći i uhapsiti. To je očigledno bio dogovor koji je imao sa državnim vrhom kako bi Hrvatska na taj način sa sebe skinula odgovornost da je aktivno učestvovala u njegovom skrivanju.
Sudska “režija”
Salih Fazlić tvrdi da je osuđen na osnovu izrežiranog procesa. U zvaničnoj sudskoj presudi kojom je proglašen krivim, odnosno “jatak generala Gotovine”, stoji da je upravo Fazlić bio veza sa hrvatskim falsifikatorom Franjom Katavićem koji je, kako navode hrvatski mediji, do tada iza sebe imao “biografiju” sa više od 300 falsifikovanih dokumenata.
Fazlić tvrdi da je sve bilo nameštaljka.
– Katavić je prethodno dogovorio da u zamenu za oproštaj svih tih falsifikata, kao i drugih krivičnih dela, mene optuži da sam mu tražio dokumenta za generala Gotovinu. Ali, sem njegove reči, nije postojao ni jedan dokaz za tu tvrdnju. Čak je i sudski grafolog na suđenju rekao da se nije bavio veštačenjem printera koji je Katavić dostavio jer to nije njen posao, već da je prepisala preliminarno veštačenje istog printera u kome stoji da se tim printerom prosto ne može ispisati pasoš. U vreme sudskog postupka protiv mene, sud nije dozvolio da jedan od svedoka bude upravo general Gotovina koji je bio dostupan – predočava svoju verziju nekadašnji policijski inspektor i postavlja sasvim logično pitanje.
– Ako je zaista sve tačno kako što stoji u presudi protiv mene, zbog čega onda i sam general Gotovina nije optužen zbog naručivanja lažnih dokumenata?! Svakome iole nepristasnom pravniku je listajući moj slučaj sasvim jasno da sam žrtva farse i montiranog sudskog postupka od strane glavnog državnog tužioca kako bi se obmanuli i haški tribunal i međunarodna zajednica da, eto, tobože progone pomagače.
Ako je takav heroj spao na mene…
Komentarišući presudu kojom je “ozvaničen” kao pomagač generala Gotovine, Salih Fazlić postavlja pitanje kako se to on našao u toj grupi.
– Imate velikog generala i heroja nacije, Gotovinu koji je pored toliko svojih prijatelja iz državnog vrha Hrvatske s kojima je bio blizak, na kraju spao tako nisko da mu jedan beznačajni Salih Fazlić bude jedini “službeni pomagač”?! Ako je takav heroj spao na to da mu ja budem jedina pomoć odmah bi trebalo da izvrši harakiri. Naravno, karikiram malo stvari, ali zaista je smešno da jedini krivac na kraju budem isključivo ja – komentariše Fazlić.
Pitanja bez odgovora
“Vesti” su se zvanično obratile i hrvatskim institucijama za koje Salih Fazlić tvrdi da su učestvovale u skrivanju generala Ante Gotovine.
Između ostalih, poslali smo pitanja Obaveštajno sigurnosnoj agenciji (OSA) i Državnom tužilaštvu Hrvatske.
I dok je bilo za očekivati da nam hrvatska tajna služba neće ništa odgovoriti, toliko čudi ćutanje iz DORH.
Među tim pitanjima su bila i ova:
“Da li je tačno da je Salih Fazlić dostavio informacije o lažnim putnim ispravama generala Gotovine, a zatim i mestima gde se skrivao i da DORH nije reagovao?
Da li je i na koji način DORH bio uključen u potragu i hapšenje generala Ante Gotovine?
Da li je tačno da je DORH raspisao nagradu za informacije o generalu Gotovini i ako jeste da li je ta nagrada i isplaćena?
Da li potvrđujete ili demantujete Fazlićeve brojne navode o umešanosti DORH i njegovog tadašnjeg glavnog državnog odvetnika Mladena Bajića u organizovanju i logistici skrivanja, a zatim i navodne lažne predaje generala Gotovine u Španiji?”.
