Taj 29. maj 1991. godine uveliko je „mirisao“ na istoriju. Danima ranije crveno-belima naklonjena Jugoslavija oka nije mogla da sklopi. Tenzija i emocije su dostizali vrhunac, jer Zvezda je igrala finale KEŠ-a.
U, danas legendarnom, Bariju protiv “opako“ dobrog Olimpika iz Marseja dvadesetak hiljada „privilegovanih“ navijača je na stadionu „Sveti Nikola“ na delu videlo majstore fudbala i zlata vredan gol Pančeva u penal seriji koji je ispisao istoriju. Milioni kraj malih ekrana bili su u transu.
I danas, 29 godina kasnije, mnogi se sa setom i oduševljenjem sećaju neverovatnih igara koje su prikazali izabranici Ljupka Petrovića, kao i zlata vredne golove najboljeg napadača Darka Pančeva, koji je ljubazno pristao da u ekskluzivnom intervjuu za „Vesti“ ponovo prođe putem „istorije i legende“:
– Da smo ostali ista ekipa, ubeđen sam da bismo u periodu od 4 godine, barem još dva puta osvojili Ligu šampiona. U to sam ubeđen i ne može niko da me razuveri da bi bilo drugačije – počinje svoju priču „zlatna kopačka“ Zvezde i nastavlja:
– Odrastati u jednoj takvoj zemlji kao što je bila Jugoslavija je bilo, verujte mi, zadovoljstvo. To je bila zemlja u kojoj su svi bili poštovani. Sada se jednostavno ta zemlja rasturila i svako nas zaje**va ko kako hoće i stigne. Danas je sve drugačije.
Put do Zvezde i „zvezda“ popularnog „Kobre sa Vardara“ počeo je u rodnom Skoplju, 1965. godine. Odrastao je u naselju „ Kisela voda“ i kako kaže, i danas pamti lepo detinjstvo i fudbal u školskom dvorištu u kojem je „primećen“:
– Ta ljubav se rodila od malena u meni. Tu je bilo i školsko dvorište sa fudbalskim terenom i tablom za basket. Igrali smo sve. Tadašnji trener pionirske škole Zlatko Ilijevski, radio je sa poznatim fudbalerom Vardara i Zvezde Kirilom Dojčinovskim. Blizu mene je živeo i primetio je mene i mog druga Avramovskog u školskom timu. Došao je kod nas kući da razgovara sa našim roditeljima i pita ih da nas puste da treniramo u Vardaru. Sa prvim treningom ta ljubav se samo još više pojačala i posle je sve išlo jedno za drugim – u dahu priča Pančev i nastavlja:
– Nisam ni sanjao da ću dostići te visine. Na početku mi je najveća želja bila da zaigram za Vardar. To je fudbalski sinonim u Skoplju. Mnogo je dobrih igrača nosilo taj dres. To mi se i ostvarilo. U međuvremenu, zaljubio sam se u Pižonovu generaciju Zvezde koja je postizala odlične rezultate. Ja sam ih znao od broja 1 do broja 11 napamet. Od samog početka sam igrao kao centarfor, uzori su mi bili Dule Savić i, pošto sam na neki način postajao zvezdaš, cenio sam i voleo Vahida Halihodžića. Mislim da su to bila naša dva najbolja igrača u to vreme.
Kako je Pančev postao „Kobra“ – Najbolji i najmlađi golgeter Jugoslavije
Dolazak Vukašina Višnjevca u Vardar uticao je na Darka, ali i na ceo tim Vardara. Postali su pobednici. Bio je to trener koji je igrao u formaciji 4-3-3, presing, važio je za predstavnika „Miljanove“ škole i, naravno, u Pančevu je video pravog golgetera.
-Vardar je, još od one generacije koju je stvorio Bobek, navikao da se bori za opstanak. Višnjevac je to promenio i uveo jedan zapadnonemački način treniranja. Puno se trčalo, igrao se presing… Kako je voleo da radi sa mladim igračima, dao je i meni šansu, ne zato što sam lep, već zato što dobro radim, dajem golove na prijateljskim utakmicama.
Od prvog gola koji i danas pamti nije se zaustavljao. Ukazano poverenje potpuno je opravdao, tako je uspeo i da obori rekord po broju golova koji do danas, 36 godina kasnije nije prevaziđen.
-Prvi gol pamtim. Bilo je to protiv ekipe Željezničara u Skoplju. Pobedili smo 3:0, a ja sam dao dva gola. To je bilo predzadnje kolo sezone 82/83. Sledeće sezone dobijao sam mnogo više šansi i postao prvi strelac lige sa nepunih 19 godina. I ne samo to, oborio sam rekord poznatog, legendarnog mađarskog fudbalera Alberta, koji je do tada držao rekord, kao najmlađi strelac u jednom nacionalnom prvenstvu na svetu. Ja mislim da još uvek držim taj rekord.
Crvena zvezda – Ostvarenje sna
Sa Vardarom je bio najbolji strelac lige, dva puta drugi strelac, bio je prvak Jugoslavije, igrao u Kupu UEFA. Odlazak je bio neminovan posle punih 5 sezona. Klubovi „velike četvorke“ (Hajduk, Dinamo, Partizan i Crvena zvezda) nametali su se kao logičan izbor, a mogao je da bira, jer svi su ga želeli.
-Mogao sam da ostanem u Vardaru i da budem kralj u Skoplju, ali hteo sam da prihvatim taj rizik i odem u veliki klub. Znate kako, u naše vreme je vrhunac jednog jugoslovenskog igrača bio da ode u neki klub „velike četvorke“ i da tamo završi karijeru ili , da posle 30. ode malo u inostranstvo. Takva je bila naša filozofija. Danas sa 20 godina idu napolje.
– Razgovarao sam i sa Partizanom i sa Juricom Jerkovićem pokojnim koji je tada bio direktor Hajduka, i sa Dinamom. Ali, ta ljubav koju sam stvorio prema Zvezdi kao četrnaestogodišnjak je jednostavno vodila ka tome da tu nastavim karijeru. Naravno, ne mislim da sam pogrešio što sam razgovarao sa svim ekipama. Ako te neka velika ekipa traži, smatram da je korektno da porazgovaraš. Potajno i najviše sam želeo da se dogovorim sa Zvezdom i mislim da smo sa legendarnim Draganom Džajićem našli zajednički jezik, iako je bilo zamršenije nego što sada izgleda. Volja i želja da se ide u Zvezdu je na kraju pobedila.
„Krijumčarenje“ u Zvezdu i vožnja fićom po Jugoslaviji
Ipak, put u Zvezdu na potpisivanje ugovora vodio je preko Slovenije i to legendarnim „fićom“:
-Bilo je puno priča i pričica. Bili smo sa legendarnim Vojom Kisom. Zadnja 3 dana smo se vozili malo oko Jugoslavije. Čak smo bili i do Slovenije. Bila je to strategija Džajina da me ne jure po hotelima i pokušaju da utiču da se predomislim. Voja Kis je bio sa mnom, mislim da se šofer zvao Pera. Vratili smo se dan pre potpisa. Onda smo Dejo i ja otišli zajedno iz hotela u Fudbalski savez i potpisali ugovor. Nije bilo nikakvog „krijumčarenja“. Sve je bilo normalno. Samo što je bilo nekoliko dana sakrivanja zbog svih tih stvari.
„Crvena zvezda je šampiona Evrope…Darko, Darko, Darko….“
Sada već davne 1991. godine, Zvezdu je put do trofeja Kupa evropskih šampiona vodio preko Grashopersa, Rendžersa, Dinamo Drezdena, Bajerna iz Minhena i na kraju Olimpika i Marseja. Početak tog puta nije bio lak posle 1:1 na Marakani sa švajcarskim timom…
– Grashopers…bila je ta opterećenost da treba neko nešto da napravi. To nam je „preseklo noge“. U Beogradu smo odigrali dosta ispod našeg nivoa. Imali su na klupi Otmara Hicfelda, trčali su puno, nadigrali su nas. Dobro smo se spremili za revanš i tamo sam odigrao dobro. Ulazili smo u sve bolju i bolju formu posle toga i sve je ispalo super na kraju.
I zaista, većina Delija skoro naizust zna, da su kasnije i Rendžers i Dinamo Drezden „padali“ u Beogradu sa po 3:0, dok su u gostima crveno-beli igrali 1:1 sa Škotima, i 2:1, do momenta prekida meča, koji je kasnije registrovan službeno 3:0, sa timom iz Drezdena. Ipak, sa Bajernom je bilo teže. Posle istorijske pobede od 2:1 u Minhenu, „nebo je moralo da se otvori“ kako bi Zvezda otišla u finale.
-Ovo nije anegdota već istina, samo su nam rekli pred utakmicu u Minhenu, da Bajern na svom čuvenom Olimpijskom stadionu nije izgubio 23 godine. Mi smo ih pobedili. Zvezda je bila spremna kao tim da igra sa bilo kim i bilo gde. Bajern je uvek Bajern. Nikada ne možete da se zezate. Izvanredan dribler Laudrup, Efenberg, Volfar je bio dobar centarfor, potom reprezentativac Bender…Odlična ekipa.
– Primili smo gol, nije nas uhvatila panika. Pre kraja poluvremena se desila ona kombinacija koja je maltene za fudbalske udžbenike, jer smo je skoro odigrali „iz prve“. Na kraju sam ja dao gol, i kada smo izjednačili, jasno je bilo da nam je teret pao sa leđa i da će nam drugo poluvreme biti još bolje. E sad, kada smo ih tamo pobedili, malo smo se opustili, proradio je „balkanski mentalitet“ i bilo je „lako ćemo“. Sve vreme Ljupko i Džaja su nas upozoravali da su to Nemci i da se nikad ne predaju. Stvarno je tako ispalo.
– Beogradu smo odigrali izvanredno prvo poluvreme i poveli 1:0, a onda je svako hteo da se dokaže više od ostalih, pa smo na kraju jurili 1:2. Ipak, Bog nas je nagradio.
Finale sa Olimpikom
Strategija koju je napravila tadašnja uprava Crvene zvezde zajedno sa Cvetkovićem i sportskim direktorom Džajićem dovela je Zvezdu do finala. Ipak, za meč sa Olimpikom, dosta toga je promenjeno.
-Gledajući iz današnje perspektive, previše smo se opteretili odlaskom u karantin u Bariju nedelju dana ranije. Mi smo navikli da odemo dva dana ranije ne razmišljajući prvo o protivniku. Pričali smo samo o tome, analizirali, gledali kasete. To ti sve ulazi u glavu, a verovatno je i Ljupko to osetio. Tako je na sastancima bilo, „mi Jugosloveni uvek težimo da igramo kao Brazilci i uvek na kraju kiksnemo, hajde malo da budemo kao Italijani i igamo na rezultat“. Odlučeno je da se igra oprezno, da se ne otvaramo previše, da igramo eventualno na kontre.
Tako je i bilo. Posle 0:0, usledilo je izvođenje penala, a Pančev je ”stavio tačku” na meč u petoj seriji kada je matirao čuvenog golmana Olmetu. Skoro 30 godina kasnije, Darko evocira uspomene na taj momenat.
-Nama je puno pomoglo to što smo u prvenstvu Jugoslavije, zbog nameštanja rezultata, šutirali penale kada je meč odigran nerešeno. To je sistem „Čiče“ Miljanića. Bili smo utrenirani. E sad, nije nikakva anegdota, to je istina, da je Amoroso, pre mene promašio, ja ne bih morao da izvodim zadnji penal. Kada je on išao da izvede, ja sam o tome razmišljao i shvatio da ja odlučujem ako on pogodi.
– Opet, to je strah psihološka, u sebi sam pomislio „uh što bi bilo dobro da ovaj promaši da ja ne moram da se mučim u pi**u materinu“. Nije mi bilo sve jedno. Kada je on dao gol, ja sam krenuo prema penaltiku razmišljajući „da ti Bog pomogne, da ti da snagu da se skoncentrišeš, da ti da snagu, da te ne uhvati panika, strah.“
To je profesionalna deformacija, kada sam uzeo loptu, kada sam je namestio, samo sam se skoncentrisao da dam gol. Uvek sam pucao penale gledajući kako se golman kreće. Iza gola je taj snimljeni kadar, pre nego što šutiram u zadnjem momentu, podignem glavu i pogledam ga. Kada sam video da se malo slomio, onda sam šutirao na drugu stranu.
Darko je mišljenja da se nije raspala Jugoslavija, put Zvezde narednih godina mogao je da bude drugačiji.
-Često kažem mlađim navijačima, Zvezda je i sledeće sezone 91/92, umalo igrala u finalu KEŠ-. Zamislite sada da smo igrali u Beogradu, da je bila podrška naših navijača, da nije bilo stalno onog kažnjavanja UEFA. Počele su sankcije i oni su na Zvezdu gledali kao na problem. Bio bi za njih poraz kada bi i takva Zvezda uspela da dođe do finala. Mislim da su oni sve uradili da ne budemo tamo. Da ne zaboravimo, mi smo osvojili Tokio kup bez 5 standardnih igrača, a sledeće godine smo bez 5 standardnih igrača umalo došli do finala. Ne zaboravite, Zvezda nije dovela baš adekvatne zamene za igrače koji su nas napustili. Da smo ostali ista ekipa, ubeđen sam da bismo u periodu od 4 godine, barem još dva puta osvojili Ligu šampiona. U to sam ubeđen i ne može niko da me razuveri da bi bilo drugačije.
Derbi sa Partizanom
-Derbi kao derbi je uvek velika utakmica. Tribine su pune, a i Partizan i Zvezda bile su kvalitetne ekipe. I Partizan je imao izuzetno kvalitetnu ekipu, posebno od kako je Ivica Osim došao kod njih kao trener. Ti mečevi su bili neizvesni, fudbalski izuzetno kvalitetni i bio je to doživljaj.
Posle nastupa i 5 sezona u Vardaru, kao fudbaler Crvene zvezde osvojio je tri šampionske titule 1990, 1991. i 1992. godine, Kup 1990, Kup evropskih šampiona 1991. i Interkontinentalni kup 1991. godine. Godine 1992. potpisao je ugovor za Inter iz Milana u kojem je odigrao 12 utakmica i postigao jedan gol. Igrao je još i za Fortunu Diseldorf, a karijeru je završio 1997. u švajcarskom klubu Sion osvajanjem ”duple krune”
Darka poštuju i „najzadrtiji“ Grobari, a svaki Delija, sa ponosom i setom, na pomen njegovog imena, razvlači širok osmeh. Slično mišljenje u njemu imaju svi „od Vardara do Triglava“, a nije ni čudo. Posle blistave karijere, stotine golova, trofeja, Darko je „sportski penzioner“. Živi u Skoplju, i kaže, uživa sa familijom i prijateljima, fudbal prati, a umesto „liga petice“, draže su mu ove sa Balkana.
-Kada je subotom i nedeljom neki strani derbi, ili neki srpski, hrvatski, bosanski, ja to gledam, a ne recimo Mančester-Arseal. Prijatelji ne mogu to da shvate, jer nisu rasli u tom ambijentu. Nemaju osećaj za eks-jugoslovensku ligu. Uživam uz Želju protiv Sarajeva, ili Zvezdu i Radnički Niš. Ja sve to pratim, zahvaljujući i Areni koja je jedan odličan kanal i sve to prenosi. Bio sam u Vardaru, nije ispalo kako je trebalo i nisam hteo samo da budem prisutan, već sam hteo da radim.
Veliki uspeh Severne Makedoije
Za razliku od Srbije, reprezentacija Severne Makedonije savladala je Gruziju i plasirala se na Evropsko prvenstvo, što je istorijski rezultat za ovu selekciju.
-Jeste, Makedonija je prvi put na Evropskom prvenstvu i svakako, svi mi im čestitamo od srca. Želimo da što bolje reprezentuju makedonski fudbal. Ne bih upoređivao to što Srbija nije uspela, a Makedonija jeste. Ne treba zaboraviti da smo mi bili u Diviziji D, koja je bila ubedljivo najslabija od svih i da je naš put bio mnogo lakši. Ipak, da budemo objektivni, UEFA nam je pružila ovu šansu, da igramo protiv Gibraltara, Kosova, Gruzije i da uspemo da se plasiramo na Evropsko prvenstvo. Ja sam znao da ćemo biti u prve tri kada sam video učesnike. Zasluženo smo osvojili prvo mesto. Sa interesovanjem ćemo gledati Evropsko prvenstvo i biće zanimljivo videti kako će se ova ekipa snaći utakmicama protiv mnogo jačih reprezentacija. Objektivno, do sada su igrali protiv mnogo slabijih ekipa.
Pored nacionalnog tima, Pančev prati i dešavanja u Crvenoj zvezdi:
-Zvezda je dominantna ovih nekoliko godina u prvenstvu Srbije. Dobro je što je uprava postavila neke više kriterijume kada je klub u pitanju. Dovode se igrači koji prave razliku, posebno u srpskom prvenstvu. Posle dužeg vremena, uspeli su da ostanu i da se takmiče i u prolećnom delu u šesnaestini finala Lige Evrope i smatram da je to već jedan odličan uspeh i da je ekipa to zaslužila posle ove 4 godine konstantnog igranja u evropskim takmičenjima. Opet kažem, mali je problem za same igrače što se takmiče u jednom prvenstvu gde nije nivo kvaliteta kao što je nivo u drugim zemljama i onda možda taj problem osećaju kada možda izađu da igraju napolje protiv nemačkih, engleskih i drugih ekipa. Moraju da se navknu na to. Ovo što su do sada uradili je korektno i samo tako neka nastave.
Luka Jović mora da ode iz Reala
-Što se tiče Luke Jovića, moje mišljenje je da pod hitno mora da ode iz Reala jer uopšte nije bitno da li je u Realu, bitno je da ide, da igra i da daje golove. Čim ne igra, on je nezadovoljan. Svaki golgeter, kada ne igra, on je nezadovoljan. Ja to mogu da kažem iz svog iskustva. On je još mlad i nije dobro prihvaćen tamo. Taj zid od igrača tamo je bilo teško probiti, a njemu se kockice nisu sklopile i to ne treba da ga opterećuje. Treba pod hitno negde da ide i da igra i da se vrati u život, jer ima puno godina da igra i da uživa u fudbalu.
Poruka za čitaoce „Vesti“:
-Mi smo kao fudbaleri sa Vardarom i Zvezdom, prošli ceo svet, ja znam odlično da ima puno naših ljudi, sa ovih prostora, i znam da svi prate događaje, svojih ekipa, svojih dražava. Ja ih sve pozdravljam i neka uživaju i navijaju za svoje ekipe. Neka im daju podršku kao što su im do sada davali. Svima želim puno zdravlja, da ova pandemija prođe što pre, jer smo se svi zatvorili i nemamo normalnu komunikaciju kao što je bila. Svima čestitam novogodišnje praznike!
