Porodica, Bog, kultura i umetnost za njega su osnov života. Mišljenje gradi na osnovu znanja i stečenog iskustva, a Srbija i Rusija su njegova kuća. Miloš Biković – za neke Tirke, za druge Mika Alas, Koka, Petar Maraš, Vuk, Leonov, Griša – trenutno je jedan od najpopularnijih srpskih glumaca.
U pauzi između proba na daskama koje život znače, odigranih predstava, snimanja i premijera novih filmova, dok leti od Beograda do Moskve i nazad, pristao je da za “Vesti” ispriča svoju priču.
Publika ga voli, a on joj vraća svojim radom. Bez obzira na to da li je u svom “Hotelu Beograd” ili avionu koji ga spaja sa Rusijom, uspeva da ostane svoj i “sačuva sebe”.
– Nije lako, iako deluje kao da je život glumca ili filmske zvezde lagan i da se sastoji iz fotografisanja, snimanja i nošenja naočara za sunce. Ali, zahteva veliku disciplinu, malo sna i žrtvovanje slobodnog vremena i privatnog života.
Pismo Mihalkovu
Trenutno je najaktuelniji film “Hotel Beograd”, čija je premijera održana u Moskvi i Beogradu.
– Ovaj film bi trebalo da Srbiju i Beograd prikaže na jedan lep način, kao grad pun boja, atmosfere, muzike, umetnosti, hrane, noćnog života. Vezujemo karnevalsko-avanturističko osećanje za Beograd i na taj način privlačimo ljude da dođu, jer mislim da imamo čime da se ponosimo.
Miloš je protagonista i ostvarenja “Sluga” koji je u Rusiji oborio sve rekorde.
– Ja sam odbio tu ulogu, jer je iz jedne serije. Ali, to bi bila velika greška i producenti su me ubedili da pristanem i hvala im na tome. Da nisam, ne bih bio deo filma koji je postao najgledaniji svih vremena u Rusiji. A tome se niko nije nadao. Mislim da je za glumca važno da ima različite uloge, da se razvija.
-Zato mislim da je važno da glumac nađe balans. Za mene je veliki blagoslov što je film “Južni vetar” najgledaniji film na Balkanu za poslednjih 15 godina, i to kao triler i drama. A najgledaniji film u istoriji Rusije je film “Sluga”, komedija. Tako da imam dve potpuno različite uloge i dva potpuno različita žanra koji su vrlo, vrlo uspešni.
Uloga Tirketa u filmu “Montevideo, Bog te video” i Koke u “Sunčanici”, kao i saradnja sa Draganom Bjelogrlićem u velikoj meri su mu odredile karijeru.
– Saradnja s njima mi je značila mnogo. To su neke raskrsnice i putevi moje karijere koji su odredili dalji tok mog života. Smatram da svaka replika za koju se glumac bori, svaki film, svaki minut koji provede u radu menja život.
Saradnja sa ruskim rediteljem može se predstaviti kao “čudo”. Posle “Montevidea”, Milošev brat Mihailo, inače iguman manastira Jovanja kod Valjeva, predložio je da napiše pismo svom omiljenom reditelju Nikiti Mihalkovu.
Potcenjena istorija
– Izgleda da je on nešto video i predosetio. Ispalo je da brat nije “preterao sa tamjanom”, kako sam mu u šali tada rekao. On je na neki način i prorokovao svemu. Za mene ceo boravak u Rusiji ima mističnu notu, kao da postoji nešto “odgore”, “više”. Ne mogu da kažem da se sve to desilo apsolutno zemaljskim putem.
A desilo se slučajno. Kada mu je prvi put zazvonio telefon, sve je delovalo kao Bjelogrlićeva šala, pa ipak….
– Razgovarao sam sa asistentom Mihalkova. Sa njim sam pričao kao da ćemo da radimo reklamu za toalet papir. Bio sam poprilično skeptičan jer sam mislio da je to šala. Sa Mihalkovim sam razgovarao kada sam stigao u Moskvu. Zamislite neku osobu sa kojom bi vam bilo najdraže da razgovarate, sa nekim čovekom koji vas inspiriše i smatrate da je poseban. Odjednom vam se desi da vas taj čovek pozove da radite zajedno. Bio sam poprilično nesnađen.
Rusija mu je, kaže, donela mnogo iskustva i nova prijateljstva, ljubavi, putovanja, znanja.
– U Rusiji je malo lakše nego u drugim zemljama, jer je nama veoma bliska. Mislim da bi teže bilo da sam u Americi ili Nemačkoj. Ne patim za Srbijom, jer se u Srbiju često vraćam. Dosta i radim tu. Jednom nogom živim u Srbiji. A Rusija? Teško je staviti tu zemlju u neku definiciju.
– To je najveća zemlja na svetu. Enigma, zemlja krajnosti, velikih problema. Ali ono što Rusiju spasava jeste osobina koja postoji tamo a to je “svetost” i to shvatanje sveta. Kao što kaže pesnik: “Rusija umom ne može da se shvati, niti se može opštim aršinom izmeriti. U Rusiju se može samo verovati.”
Srbe često prati uloga “negativca”, a Biković smatra da sve može da se promeni na bolje.
– To mora da bude sistemski posao. Da, recimo, država, pored budžeta za kinematografiju odredi budžet za spoljašnju upotrebu, kao jedna vrsta javne diplomatije o Srbiji, ali na stranim jezicima.
Baš iz tog razloga postoje brojni istorijski filmovi koje bi trebalo snimiti.
– Smatram da bi trebalo uraditi rimejk Kosovskog boja, Cerske bitke, pohoda preko Albanije, srpsko-turskih ratova, Košara, dinastije Nemanjić i velikih ličnosti poput Svetog Save, ali i one koje smo malo skrajnuli poput kralja Tvrtka, Pupina, Tesle..
Razgovor sa majkom
Zanimljiv je razgovor nedavno je Miloš vodio sa majkom u vezi sa brojem ljudi koji gleda njegove filmove. Kako gledate na njen odgovor “Milioni ljudi plaćaju da tebe gledaju”? Da li ste za nju samo sin i dečak ili postaje svesna vaše popularnosti?
– Ona voli da se šali, malo ironično. Kroz tu ironiju se malo probija i neki ponos. Svesna je ona te popularnosti. Već sedam, osam godina, ako ne i više… od “Montevidea”. Ona tako izražava ljubav. Meni je to šarmantno.
Nagrada od Putina
Predsednik Rusije Vladimir Putin uručio je srpskom glumcu Milošu Bikoviću rusku državnu nagradu Medalju Puškina.
– Za mene je to bila velika čast. To je čovek koji je definitivno promenio istoriju sveta i jedan od najvažnijih ljudi na planeti. Kad vam jedan takav čovek dodeli medalju, ne možete lako da jedan takav momenat sebi da objasnite. Ali ono što je sigurno jeste da ću taj momenat pamtiti.
Pravoslavlje je nauka
O tome “šta je spas” – vera, kultura, nešto treće, kaže:
– Kombinacija svega, vere, kulture i mudre politike. Dakle, iz vere, primenjene vere izlazi kultura, stvaralačka kultura, a i mudra politika. To je neko trojstvo stvaralaštva, vere i postupanja i delanja. Mi imamo nasleđe koje je na veoma visokom nivou, ali nam ništa ne vredi ako zaboravljamo. Ako nam knjige Svetog Nikolaja Žičkog služe da nam se ne klimata sto dok srčemo kafu, gledamo rijaliti i ogovaramo… Mi imamo sve, samo treba da se setimo i to nekako pretočimo u sistem.
U njegovim izjavama i intervjuima koje daje, često se čuju reči “Bog”, “zahvalnost”, “dar”. Upravo one, imaju i snažnu moć u vremenu u kojem se juri za parama.
– Nema ništa loše u potrazi za parama i boljim životom, ali čemu služe te pare.. Jer ako su pare cilj, to je cilj koji se nikada neće dostići. Uvek je potrebno još i još i još… Pitanje je šta mi hoćemo sa tim parama. Da li je čovek srećniji sa 1.000 evra ili 500 evra u Srbiji ili 4.000 evra u Nemačkoj? Kada se podvuče crta, da li je to ono što čovek želi. Ja jesam otišao u Rusiju, ali se stalno u Srbiju vraćam da bih Srbiji doprineo koliko mogu. I nije lako doprineti. Stalno me provlače kroz neke različite političke kontekste gde ne želim da se nalazim. Samo želim da radim svoj posao i da razvijam kulturu Srbije, jer je to moje bolje delovanje. A ta kultura je nacionalni interes Srbije. Te reči jesu snažne, jer one programiraju način razmišljanja. Važno je da se one ponavljaju, jer one stavljaju na videlo šta vi zapravo tražite.
“Mir pronalazim u crkvi”, jednom prilikom je izjavio Biković. Podrška porodice, poseta manastiru i svetinjama mu izuzetno znače, baš kao i crkva, vera i pravoslavlje.
– To su tri pojma, svaki iziskuje poseban intervju. Mislim da je pravoslavlje vrlo progresivna nauka, daleko ispred našeg vremena. Tek sada nauka polako uspeva da sustiže pravoslavlje i da nam dokazuje ono što nam je odavno bilo poznato. Vrlo jednostavna nauka. Ona pokazuje da niko ne može da bude savršen, ali evo kako savršeno može da izgleda. Ako ne možete da budete savršeni, nemojte druge ni da osuđujete. I u toj jednostavnoj misli: “Ljubi bližnjeg svog” nalazi se i zalog za mir i zalog za lični razvoj i za zdravlje. Vrlo, vrlo jednostavna i progresivna nauka.
Hor anđela u Crnoj Gori
Biković je nedavno bio u Banjaluci, a u obraćanju na proslavi Dana Republike Srpske govorio je i o Crnoj Gori i činjenici da se tamo brani i duhovnost, pravo na život i vera.
– Kada pogledate ulice Crne Gore i te litije… Te litije nisu mogle same od sebe da dođu. One se rezultat viševekovnog podviga naših predaka i sada te velike litije podsećaju na hor anđela. Kao da se nebo spustilo na ulice Crne Gore. Nedeljama vam ulice Crne Gore najbolje govore koliko se probudio duh pravoslavlja, i ne samo tamo, već gde god ima Srba.
Dostojevski i Radmilović
Omiljeni pisac mu je Dostojevski, a glumac Zoran Radmilović.
– Kod Zorana me inspiriše to što je imao takvu slobodu na sceni koja je išla iz njegovog pobeđenog stanja prezira prema situaciji u društvu i čovečanstvu. Umetnošću je pobedio rezignaciju i mislim da je to kolosalna snaga ličnosti.
Malo slobodnog vremena koje ima koristi da pogleda neki film i odigra fudbal, jer postao je bolji fudbaler posle “Montevidea”. Ipak, šta voli, šta ne voli, šta ga nervira, a šta obraduje, pitanja su na koja retko odgovara.
– Razni momenti su me činili srećnim. Kada su mi svi živi i zdravi, ja sam srećan, ali to je dosadno. Kada je neki uspeh, to je evidentno sreća. Čini me srećnim kada vidim da se rad i trud isplati, ne samo na svom primeru. Sanjam o tome da napravim nekoliko filmova koji će predstaviti Srbiju u nekom drugačijem svetlu i da eventualno nadalje počnem da se bavim režijom.
O slavi i devojkama
Iako sam ne govori o svojim vezama i ljubavnom životu, one su posebno zanimljive medijima koji ga “prate u stopu”. Nasuprot svima, bez sujete i sa dve noge na zemlji, Biković ističe da mu slava pomaže “samo prvih 10 sekundi”.
– To što si popularan ti ne daje nikakvu pravu vrednost, a samo ona može da privuče neku pravu vrednost. Dakle, može da mi pomogne da privučem devojku i da se s njom upoznam. Ali, ako ja sam po sebi nisam kvalitetan, neću moći da opstanem pored osobe koja je kvalitetna. Tako ja sa slabo razvijenim vrednostima nemam šanse da budem srećan. Popularnost ne donosi ništa više od onoga što se nalazi na površini.
Novi projekti
I dok publika uživa u Miloševim filmovima, on najavljuje nove projekte:
– Imamo “Hotel Beograd” koji sada izlazi, “Južni vetar 2” i “Budi Bog sa nama” Slobodana Šijana i komad “Paž” Bertolda Brehta u Beogradskom dramskom pozorištu.
Dijaspora je riznica
– Naši ljudi u rasejanju su veliki kapital Srbije. Ne bi trebalo njihov odlazak posmatrati kao katastrofu, već kao investiciju u budućnost. Znate, kada imate svoje ljude svuda u svetu to je veliko bogatstvo, pod uslovom da te ljude ne izgubite. Pod uslovom da već u drugoj generaciji ne zaborave jezik, da ne zaborave ko su. Pod uslovom da radite na takav način sa njima da oni pamte ko su, da imaju sadržaj iz Srbije dostupan, da mogu da promovišu srpsku kulturu svuda gde odu. Naši ljudi svuda postižu rezultate, na važnim pozicijama su svuda u svetu i to je nešto što mi možemo da iskoristimo kao zemlja i kao narod samo ako bismo se malo bolje organizovali i ako bismo iskoristili njihovu poziciju kao jednu vrstu prednosti. Tako možemo da promovišemo sliku o Srbiji, srpskoj istoriji, dostignućima i doprinosu koji smo dali svetu. Smatram da bi ta mreža naše dijaspore koja bi mogla da se formira, zapravo bila “Srbija, van granica Srbije” i to je, smatram, ne tragedija, nego velika sreća. Eto, možda je to mišljenje nepopularno, ali bi trebalo da se razmotri.
