Pozorišni reditelj Egon Savin dobitnik je novoustanovljene bijenalne nagrade “Dejan Mijač” koju za rediteljski opus dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije i Sterijino pozorje. Jedan je od retkih reditelja koji prednost daje domaćim komadima i tako nas, hteli mi to ili ne, vraća na razmišljanje o svojim korenima.
Iako je odrastao u porodici operskih pevača, otisnuo se u rediteljske vode. Na Fakulteta dramskih umetnosti u klasi profesora Dejana Mijača diplomirao je 1979. Diplomskom predstavom “Zbogom, Judo” predstavio se kao vrstan reditelj koji i te kako obećava. Svih ovih godina to potvrđuju komadi koji su na repertoaru decenijama. “Kir Janja”, “Mrešćenje šarana”, “Pokondirena tikva”, “Laža i paralaža”, “Tamna je noć”, “Razvojni put Bore Šnajdera”… samo su neki od naslova čiju režiju potpisuje.
Rođen je 2. septembra 1955. godine u Sarajevu. Rastao je, kako kaže, u pozorištu. Na trećoj godini akademije je angažovan kao student demonstrator, a nakon diplomiranja bio je zaposlen kao asistent na Katedri za režiju FDU, gde i danas predaje. Režirao je oko stotinu predstava u svim najznačajnijim pozorištima bivše Jugoslavije, kao i u Budimpešti i Trstu.
Njegovi komadi igrani su na mnogim pozorišnim festivalima i gostovanjima širom sveta. Dobitnik je svih značajnijih nagrada i priznanja. Adaptirao je za pozorišnu scenu prozna dela Dostojevskog, Gončarova, Selimovića, kao i velike drame Molijera, Ostrovskog, Krleže, Šekspira, Sterije… Majstor je za dela Aleksandra Popovića. Poznat je kao strastan čitač. Voli klasičnu literaturu i veruje u obnovu savremenog pozorišta uz pomoć književnosti.
– Volim priču satkanu od uzbudljivih ljudskih sudbina, nepredvidivu i istinitu, onu koja se sigurno nekada negde dogodila doslovno onako kako je napisana – objašnjava Savin.
Potpisuje i režiju predstave “Knjiga o Milutinu”, sa Nenadom Jezdićem u glavnoj ulozi, za koju se uvek traži karta više. Ističe da je Milutin pravi arhetip naroda, heroj, blizak nama.
– Uvek sam se kao mali pitao koji su to neznani junaci, zašto se tako kaže za nekog čoveka. Onda kad sam čitao “Knjigu o Milutinu”, shvatio sam da je upravo on neznani junak.
Nikad ne radi leti. Vrućinu teško podnosi i na plaži, a kamoli u pozorištu. Moglo bi se reći da “Mizantrop”, “Tartif”, “Kir Janja”, “Mletački trgovac”, “Glembajevi”… čine ciklus predstava kojima se osuđuju čovekomrsci, licemerstvo, ekstremizam, škrtice…
Egon Savin je uvek je išao tamo gde su ga zvali. Pozorište, po njemu, nije država i nema granice.
– Teatar ne može promeniti stvarnost – jedan je od njegovih komentara – ali može tu stvarnost promišljati, tumačiti i na taj način uticati na nju. Odmeren i prijatan čak i kad kritikuje. Uliva poverenje u sve što izgovara. A govori najviše o pozorištu. Nikada, kaže, nije pripadao nikakvim partijama. Smatra da je bivša Jugoslavija bila kulturna velesila, kao i da smo bili ucrtani u karti Evrope i sveta dok smo bili Jugoslavija. Oženjen je, ima ćerku Leu.
