Kirbi reče: dobro je to, šta dobro – odlično! – za napredak srpsko-kosovskih odnosa, na šta Vođa smerno pognu glavu, nenaviknut na pohvale, pogotovo ne sa Zapada. Ali, nije to onaj pokvareni Davenport koji ga davi, ovaj je fin čovečuljak, ko bi rekao da stiže iz tako moćne zemlje.
A, šta se dešavalo dole, gde cveta krvavo-crveni kosovski božur? Narod oduševljen kao da dolazi lično srpska majka Ceca pohrlio je u autobuse, ne zbog toga što je bojkot značio otkaz već zbog toga što je ljubav prema Vođi jača od svega.
Neki dečačić (tako mali, a već zadivljen Svemogućim) posle dva i po sata cupkanja i čekanja Njegove beogradske visosti, mlatarao je srpskom zastavicom dok mu nije dosadilo. Onda je zastavicu, lepo, pocepao na pola i krenuo okupljenima da tutka u ruke.
– Beži bre, mali! – prestravljeno se branio policajac maskiran u obožavaoca.
Beše lepo, ali baš. Kao kad je Tito dolazio u Afriku – zastavice, pokliči i budne oči maskiranih policajaca.
Vođi je Severa preko glave. Tamo živi neki nezahvalan srpski narod, 'oće da pljune, da psuje, ne daje za suživot ni pišljiva boba. Uskurčio se, zainatio. Ne da Šiptaru preko Ibra pa Boga (ili Vođu) zovi koliko ti volja. Ni Svemogući tu nije siguran, u svakoj kosovskoj uniformi čuči Srbenda, nije im verovati…
Dole, na jugu, divota! Poslao Tači policiju da ga čuva od onih drugih, zlih Šiptara. Pozdravio Tači posetu. Poručio: ovo je mali korak za Mene, ali veliki za Njega. I sve tako, od vojvode do serdara.
Pojavili se i neki šiptarski birnovci, provokatori, pa se navrzli: kad ćeš da priznaš Kosovo, pa kad ćeš da priznaš Kosovo?
– Ajde, ajde, pitajte nešto pametnije – ne uzbuđava se Vođa, a u sebi misli: "Davenporte, davežu i pokvareno englesko jajce, i ovde si prste umešao…"
Stigao Veličanstveni i emocije da pokaže, linuše suze pred spomenikom kralju Milutinu u Gračanici, zaplaka i narod: ej, bre, tri vajara radila, a kralj usukan ko da su im braća Cigani noću bakar krali!
(Ili se zaplakao zbog nečeg drugog, tek mnogima se u mislima javi ona slika sa Vojvodinog ispraćaja u Hag: Šešelj u zanosu govori, a radikalskom junoši, na kome Magistrat ostaje, suze grunuše niz bijelo lice).
Sabra se, pa grmnu: Ostajte ovde! Ovde će vas čuvati onaj što takođe ima nestašnog brata, lično mi je dao besu da vam ni dlaka s glave neće faliti, mada za glavu ne garantuje.
Obradova se narod grdno…
Svašta lepog izdešava se tog dana na svetoj srpskoj zemlji, južno od Ibra. Bejaše i hleba i soli, i nove ambulante. Malo oni zli Šiptari šutiraše Vođina kola, na šta on duhovito primeti da su kola, ipak, jača od noge i da njega ništa ne boli, a oni će, tako zli i bandoglavi, morati kod ortopeda.
Ili to, možda, nisu bili zli Šiptari, nego neki zli Srbi, zavedeni tamo nekom kobajagi slavnom prošlošću, a nesposobni da shvate viziju koja zrači iz Vođe i Brisela?
Sve je moguće, dugačka je ta prokleta Davenportova ruka…
A, posle posete, zli beogradski Srbi pitahu ga što zlim šiptarskim birnovcima nije odbrusio da je Kosovo Srbija, kao što je opšte poznato. I zašto nam na vreme nije rekao da ode i Trepča, nego se sad šokiramo, zajedno s njim, i oka ne sklapamo.
– E, moj crni Milutine, koga ja vodim – uzdahnu Vođa, pa mu suze opet grunuše u tišini pustog kabineta.
U međuvremenu, dole na jugu, plamtele su srpske kuće. U čast njegove posete.
