Džoker je originalna, samostalna priča koju do sada nismo videli na velikom ekranu. U njen centar je smešten Artur Flek, usamljeni čovek koji pokušava da pronađe svoj put i svoju sreću u neprijateljski nastrojenom Gotamu.
Artur preko dana radi kao klovn, dok mu je san da postane cenjeni stendap komičar, ali život ga ne mazi i ispostavlja se da je nekako uvek on predmet šale. Uhvaćen između odbijanja, okrutnosti, beznađa i apatije, Artur povlači drastičan potez koji će eskalirati u lančanu reakciju neočekivanih događaja…
Iz samog naslova, stripova i drugih filmova mi znamo ko je Artur Flek i šta će postati, a to ne umanjuje doživljaj u praćenju njegove transformacije. Artur je nedavno otpušten iz psihijatrijske ustanove, mora da se javlja socijalnoj radnici koje ne radi svoj posao baš predano i živi u trošnoj zgradi, u skromnom stanu gde se brine o svojoj majci Peni (Frances Conroy). Mašta o tome da se susretne sa voditeljem tok-šoua Marijem (Robert De Niro) i ima čudan zdravstveni poremećaj, zbog koga se nekontrolisano smeje kada je pod stresom. Kako radnja filma odmiče, njegov život ide iz lošeg u gore, sve do prelomnog momenta kada dobije samopouzdanje i shvati da je napokon živ.
Režiser Tod Filips proslavio se serijalom Hangover i svakako ne deluje kao prvi izbor za snimanje filma koji se bavi ozbiljnijom tematikom, čija je poruka usmerena i na industriju zabave. Slobodno se može reći da je Džoker neka vrsta spone između ozbiljnog filma i filma kao sredstva za laku zabavu, jer će ovaj film pogledati gledaoci iz obe grupe. Autori su svesno napravili gotovo antisuperherojski film, a za divno čudo, oni koji vole taj žanr nemaju ništa protiv toga, naprotiv. Filips i scenarista Skot Silver su sklonili sve ono što je uobičajeno u filmu nastalom po stripu, tako da nema pretnji koje uništavajaju svet ili heroja koji negde čeka da spasi taj isti svet. Ovaj potez je bio dosta rizičan, ali je realizovan veoma kvalitetno.
Nedosmisleno je da je lik Trevisa Bikla iz Skorsezeovog Taxi Driver-a bio inspiricija za pisanje anarhičnog Džokera, njegova transformacija je gotovo ista kao Trevisova, koji je od povučenog taksiste postao panker sa pištoljem. Obojica su nestabilni likovi, koje je odbacivanje društva postepeno oteralo u ludilo. Junak Skorsezeovog remek-dela je bolovao od Vijetnamskog sindroma, dok je Artura dotukla kombinacija ismevanja i zlostavljanja. Jedina razlika može biti što Trevis relativno zadržava naše simpatije i nakon svojih akcija, dok Arturovi završni postupci, iako su logička posledica njegove situacije, ne mogu baš naići na širu podršku gledalaca.
Filipsov Džoker je fokusiran na čoveka, pa se zbog toga može reči da je tematski mnogo bliži Nolanovoj trilogiji od drugih radova DC univerzuma, kojima je lik Džokera uglavnom bio neko kome je primarna svrha da se suprotstavi Betmenu. Njega ovde nema, tako da ovde Džoker nije superjunak, ali i dalje zadržava odlike anarhiste, koji me je svojom ljudskošću podsetio na Tajlera Dardena iz filma Fight Club – obojica pozivaju na haos, suprotstavljanje vlasti i bogatašima, a konačan produkt je grad u plamenu.
Pored navedenog vredno pohvale je i to što su autori suptilno uveli pojedine događaje iz stripa, kao što je lik dečaka Brusa Vejna, koji je ovde samo bogato dete koje živi u veličanstvenom dvorcu, tako da postoje šanse da jednog dana osvane i nastavak.
Džoker uopšte nema junaka. Priča se gradi oko sve većeg besa poremećene osobe, koga život šamara kako stigne, a pored njega se na površinu probija veća slika ogorčenih stanovnika Gotama, kojima je dosta lopova u vladajućoj garnituri. Beskorisni javni službenici novac poreskih obveznika troše na ko zna šta, a neučinkoviti policajci ne obećavaju da će moći da zavedu mir. Neočekivano, Arturov potez postaje i inspiracija i sredstvo za okupljanje ljudi, klovn postaje simbol bunta, a njega napokon neko počinje da primećuje.
Radnja filma je smeštena u osamdesete u imaginaran grad, ali je jasna paralela sa modernim društvom, koga su kolektivno zahvatile određene psihoze, pa se sve više pojedinaca okreće nasilju. Kolektivno ludilo dodatno pojačava apatija i sveprisutni medijski senzacionalizam. Radnja se nalazi u mitologiji stripa, ali autori pokreću široka pitanja poput mentalnog zdravlja i ekonomske nesigurnosti. Prilično realno vidimo koliko je moderan svet, sa svojim nametnutim pravilima i principima, neprijateljski nastrojen prema ljudima sa nedostacima i na margini društva – nihilizam izbija iz svakog kadra.
Ono što je ovde veoma bitan faktor je ton filma, koji je tmuran, ispunjen osećajem straha, gotovo ljutit, a taj ton praktično opravdava Arturov neminovni prelazak u zločinca, kao da je to užasna neizbežnost. Taj ton prate muzičke deonice koje dodatno povećavaju nelagodnost, mada sam u jednom momentu hteo da vidim Artura u tišini, jer je Finiks postigao takav nivo jezivosti svog karaktera da apsolutno ništa nije potrebno osim njegove pojave da nam se ta jezivost dočara. Za muziku je bila zadužena islandska čelistkinja Idnar Gudnadotir, koja je radila na mini-seriji Chernobyl i sarađuje sa Denijem Vilnevim na njegovim filmovima.
Finiks je zastrašujuć u svojoj fizičkoj transformaciji, njegove kosti mu iskaču kako mu se telo izvija, gotovo kao da se bune protiv uma koji ih kontroliše. U samim uvodnim scenama se vidi koliko je Artur bespomoćan, koliko je predmet ignorisanja, nerazumevanja i zlobe i razbesnećete se uverljivošću onoga što gledate. Pored činjenice da je iznenađujuće ljudski, Finiksov Džoker dopašće vam se jer nema nameru da se poredi sa ranijim Džokerima ili glumcima koji su ga tumačili. Autodestruktivan, upečatljiv i neprirodno mršav, Finiks se metodski uživeo u ulogu, koja će sigurno biti jednako ikonična kao oni koje su tumačili Hit Ledžer ili Džek Nikolson.
Finiks zaslužuje sve moguće glumačke nagrade za svoj performans, ali pitanje je koliko su tradicionalni članovi Akademija, koji vole da glasaju linijom manjeg otpora, spremni za taj radikalan potez.
