Koliko je velika opasnost od te traumatizovane grupe?
– To je teško proceniti. Naravno da postoji potencijalna opasnost i nju ne treba potcenjivati. Može se pretpostaviti da pojedinci u Siriji i Iraku završavaju borbenu obuku, možda se i vraćaju u Nemačku sa zadatkom da izvedu terorističke napade. Bezbednosne institucije moraju da se tu aktiviraju. Uprkos riziku po bezbednost ja te dečake i mladiće ne vidim kao potencijalnu opasnost i naoružane teroriste, već kao mlade ljude u nevolji. Mislim da su zanemareni, da su u pitanju ljudi koji traže odgovore i smer u životu. Mnogi će se vratiti frustrirani i razbijenih iluzija. Njihovi problemi će i dalje postojati nakon njihovog povratka. Moraju da se razmotre motivi koji su ih odveli u Siriju i Irak i način na koji se mogu ponovo integrisati u nemačko društvo.
Propagandni snimci IS su užasavajući. Zašto su mladi toliko prijemčivi za njih?
Motivi mladih su raznovrsni. Kod osoba koje su toliko radikalizovane da su spremne na nasilje i da same sebe uvuku u rat, veoma često možemo da primetimo teške porodične odnose. Često im nedostaje figura oca. Uz to imaju probleme u društvu i u školi, nemaju posao ili ih niko ne ceni. Oni traže svoju zajednicu, orijentaciju, jasne odgovore. Govorim o generaciji ’11. Septembra’. To su mladi koji su odrasli ovde u Nemačkoj, u vreme kada je islam sve češće stavljan pod znak pitanja. Morali su da se izbore sa tim, a posle terorističkih napada 2001, i sa sve izraženijim povezivanjem sa nasiljem i terorizmom. Kao mladi ljudi sa stranim korenima, oni traže svoj identitet. Ali među borcima je i veliki deo konvertita.
Gde oni pronalaze te odgovore?
Porodice, razne religiozne zajednice ili džamije, pa ni ja lično, ne možemo uvek da zadovoljimo tu njihovu potrebu. Oni često završe na internetu, tamo nastavljaju potragu i nalaze odgovore salafista, koji su preplavljuju internet svojim porukama. Njihovi odgovori su jednostavni i jasni. Društvo mora da stvori okvire u kojima ti mladi ljudi mogu da na normalni način prihvate svoju religiju – na primer u školama. Islam je deo Nemačke i ta omladina, bilo da je religiozna ili nije, jasno spada u tu celinu.
Služba za zaštitu ustava već nekoliko godina nadgleda salafističku scenu u Nemačkoj. U njoj ima ljudi od potpuno nenasilnih, do onih koji imaju teroristička obeležja. Da li su salafisti povezani sa džihadistima u Iraku i Siriji?
U ovom trenutku, dok razgovaramo o radikalizaciji, uvek mislimo na tih 6.000 salafista koji su ekstremisti. Rekao bih da je većina salafista idelogizovana i predstavlja pretnju po demokratiju. Ali od tog broja, samo nekoliko stotina je istovremeno i spremno na naslilje. Ovde društvo mora da interveniše – u školama, u orijentaciji za mlade, u političkom obrazovanju – mora da ukaže na te opasnosti i skrene pažnju mladih.
Najmlađi džihadista ima navodno 13 godina. Koliko brzo dolazi do radikalizacije?
To je užasavajuće. Ja to upoređujem sa mladima koji nasumično pucaju po školama, koji žele da se oslobode frustracije i agresije koju su nagomilali. Ali to su pojedinačni slučajevi. U školama sam morao da radim sa 13-godišnjacima koji su bili na pragu radikalizacije i koji su mi rekli da štede od džeparca da bi otišli u džihad. Radikalizacija teče na veoma različit način. Kod ponekih traje dosta dugo. Neko im se obrati, i uvede ih u društvo koje ih radikalizuje. Tamo se takvi stavovi sve više potvrđuju i mladići zauzimaju sve ekstremnije stavove. Pre ili kasnije se javi i želja da se nešto preduzme, a ne samo priča. Kod malog broja mladića koji se radikalizuju veoma brzo, vidimo i da religiozno ubeđenje nije važno. U pitanju su pre porodične, socijalne, pojedinačne priče. One daju podsticaj. Religija je tu samo izgovor, da se da se napadne u ime nečega.
Nadgledanje Tvitera, Fejsbuka i drugih društvenih mreža je pre nekoliko meseci izazvalo veliko negodovanje u javnosti. Ali radikalizacija se odvija na društvenim mrežama. Da li nadzor može da pomogne da se ugroženi mladi zaustave na tom putu?
Do mladih može da se dopre jedino ako postoje ljudi u okruženju koji imaju razumevanja za promene kroz koje ti dečaci prolaze. Moramo da budemo prijemčivi za takav tok stvari i moramo da stupamo u kontakt sa mladima na licu mesta i sasvim individualno, i da vidimo ko može nešto da učini – možda je sestra može da pomogne, ili fudbalski trener, ili imam…
Johen Miler akademski izučava islam. Kao novinar proveo je mnogo vremena u zemljama Bliskog istoka. On je jedan od osnivača udruženja Ufuq.de – koje se bavi kulturom mladih, medijima, i političkim obrazovanjem među nemačkim imigrantima, posebno kulturom mladih muslimana i političkim obrazovanjem.
