Nekadašnji as Partizana Dževad Prekazi ostao je u sećanju navijačima crno-belih kao fantastičan fudbaler i još bolji izvođač slobodnih udaraca. Mnogo pre Siniše Mihajlovića i Aleksandra Kolarova sa velike udaljenosti s lakoćom je “skidao paučinu”, cepao mreže širom Jugoslavije. Bio je deo “parnog valjka” koji je mleo protivnike sedamdesetih godina prošlog veka.
Popularni Preki je kasno počeo da trenira sa 16 ipo godina, ali pošto je bio vanserijski talenat brzo je napredovao:
– Moj prvi klub je Remont iz Kosovske Mitrovice, koga nažalost više nema. Počeo sam da treniram kod Pere Žarkovića zbog drugova i braće koji su več igrali fudbal. Posle deset meseci u Remontu prešao sam u decembru iste godine u Partizan.
Po završetku igračke karijere bogato igračko iskustvo prenosio je mladim fudbalerima deset godina u OFK Beogradu i tri u Partizanu. Uprkos odličnim rezultatima sa mlađim selekcijama iznenada je nestao sa trenerske scene:
– U isto vreme sam dobio dve ponude jednu od FSS da budem selektor generacije 1999, a drugu od Partizana da radim sa istom generacijom pošto me je srce vuklo među crno-bele. Međutim, kasnije se ispostavilo da je moj dolazak Partizan bio u stvari samo farsa. Imao sam dogovor sa upravom da stvaram igrače, ali mi to nije dozvoljeno. Garantujem da bi iz te generacije danas bilo bar pet prvotimaca. Klinci su bili veoma kvalitetni, a dodatno sam ih pojačao igračima, koje sam trenirao u OFK-u. Posle osam meseci uzeli su mi tu generaciju i dali 2002, a godinu dana kasnije sam opet pomeren i ponuđeno mi je mesto skauta. Sebe ne vidim u tom poslu, meni je mesto na terenu. Talentovane klince sam u velikom broju slao u Partizan. Igračima treba pokazati kako se centrira, izvodi slobodan udarac i ostali bitni elementi. Kod mene ne može da igra onaj ko ne zaslužuje, nema protekcije bilo čiji da je sin. To nekome nije odgovaralo. Nama deca danas u klubu ne znaju ko je Momčilo – Moca Vukotić. Tužno i ružno. Gde nema poštovanja, nema ni uspeha. Danas da bi radio ne bi trebalo da misliš, nego da ćutiš. A, ja sam uvek mislio svojom glavom.
Rad na terenu jedino merilo
Prekazi smatra da je Srbija puna fudbalskih talenata, ali nema ko da ih obučava i pravilno usmeri karijeru:
– U Partizan moraju da dolaze najtalentovanija deca, a ne svako. Stalno se govori da je fudbalska škola posle Ajaksove na drugom mestu. Međutim, mi smo daleko daleko od Ajaksa, kao i svaki klub u Srbiji. Sreća da imamo talenata koliko hoćeš, ali nema sa njima ko da radi. Ne mogu njih da treniraju oni koji ne znaju fudbalu “lap-top” treneri. Oni koji nisu šutnuli ni mačku sa praga sada su treneri koji uče decu. Takvi stručnjaci preskaču fudbalsku abecedu, pošto ne žele da se zamarju. Fudbal se ne gradi na prići već na radu. Trenirali su me veliki treneri u Jugoslaviji i inostranstvu. Jup Derval je uvek govorio: “Izvoli na teren i pokaži šta znaš.”
U OFK Beogradu ste imali sjajnu generaciju i stvorili ste nekoliko odličnih fudbalera?
– Imao sam vanserijsku generaciju dosta njih sada igra u Super ligi Lakčević je u Partizanu, Nikolić u Crvenoj zvezdi, Đerlek u Turskoj, Božič u Mačvi, Mićović u Lučanima, golman Čupić brani u Jermeniji. Ponosim se tom decom. Trebalo je da budu prvaci Omladinske lige Srbije, ali su me pet kola pre kraja šampionata smenili i sve je prosuto. Pobedili smo ubedljivo Zvezdu i Partizan, imali najviše datih i najmanje primljenih golova… Više publike su tada imali omladinci od prvog tima. Ljudi su bili zadivljeni kako su deca igrala. Njih šest je bilo u mladoj reprezentaciji koja je otišla na EP to se nije nikad ranije desilo u istoriji kluba.
Mogli ste po završetku igračke karijere da birate gde ćete da nastavite da živete. Između Kosovske Mitrovice, Splita, Istanbula, odlučili ste se za beogradski Dorćol?
– Došao sam sa sa 17 godina u Beograd. Tu sam proveo najlepši deo mladosti, formirao porodicu. Po definiciji sam Dorćolac, a Beograd moj grad. On imao nešto što ni danas nema nijedan grad na svetu! Zaljubio sam se na prvu loptu u grad za koji i danas tvrdim da je meni bukvalno sve.
Legendarni bombarder, po filozofiji je levičar i – jugonostalgičar.
– Zaljubljen sam u Jugoslaviju. Nacionalna pripadnost mi nikada nije bila bitna. Raspad Jugoslavije, najlepše zemlje na svetu mi je teško pao. Uvek ću biti Jugosloven.
Borac za pravdu
U fudbalskom svetu Prekazi je imao epitet buntovnika:
– Jesam buntovnik i borac za pravdu. Nisam dozvoljavao da me neko gazi, pogotovo ukoliko znam da sam u pravu. Ne žalim što sam ponekad zbog svega toga plaćao ceh. I dalje ljudima govorim ono što mislim i gledam ih u oči. Svima kažem da postoji samo jedna istina. Nažalost, živimo u vremenima gde je laž postala istina, a sve što je naopako postalo je normalno. Danas je neko drugo vreme, sve se gleda kroz materijalne stvari, novac… Nikoga ne zanima kakv si čovek.
Da li je tandem Ante Mladinić – Zoran Miladinović, koji je predvodio crno-bele, bio trenerska avangarda?
– Apsolutno, i mnogo više od avangarde! To što su Biće i Zoki tada radili, današnji najveći treneri sprovode u delo. Svaka čast mnogima, ali to su najbolji treneri svih vremena. Ali mi uglavnom ne umemo dovoljno da cenimo veličine. Oborili smo rekord Jugoslavije sa osvojena 54 boda od 68 mogućih, kada su se dva boda dobijala za pobedu. Imali smo samo dva poraza. Bili smo pravi “parni valjak”, mleli rivale…
Čuveni bombarder pamti odlučujući meč za titulu 1983. protiv Dinama, gde su navijači crno-belih nosili ekipu do povoljnog rezultata:
– Igrali smo na “Marakani” jer se JNA renovirao pred 80.000 gledalaca. Nama je bod bio dovoljan da sačuvamo prvo mesto. Prvo poluvreme smo bili očajni. Gubili smo sa 2:0, a mogao je Dinamo da vodi sa pet. U nastavku publika nas je tako bodrila da smo samo zahvaljujući njima uspeli da izjednačimo golovima Ace Trifunovića i Mancea. Taj bod nam je doneo šampionsku titulu.
Nepodoban za reprezentaciju
Zašto nikad niste zaigrali za A reprezentaciju Jugoslavije?
– Igrao sam za omladinsku i mladu selekciju. Ali za seniorsku nisam. Trebalo je bar 50 puta da nosim njen dres, ali sastav se pravio po nekim drugim zaslugama. Žao mi je, pogotovo što sam ubeđen da sam zaslužio najdraži dres.
Čini se da ste mnogo više cenjeni u Turskoj nego u Srbiji?
– Ovde ljudi ne znaju koliko je Galatasaraj veliki klub. Doživeo sam u njemu zvezdane trenutke. Imam u dresu Galate najviše utakmica i golova od svih stranaca. Oni su to znali da cene, pa su me proglasili za najboljeg stranca u istoriji. Na četvrtom mestu sam u konkurenciji ličnosti koje su obeležile istoriju kluba, koji postoji od 1905. Na prvoj poziciji je Ali Samija, čovek koji je osnovao klub. Čuveni trener Gindus Krleč je drugi, treći je njihov kralj fudbala Metin Oktaj.
Ko su najbolji fudbaleri sa kojima ste igrali?
– Momčilo Vukotić je fenomenalan, sa njim ko je igrao morao je da razume fudbalsku igru. On je bio svetska klasa. Iz moje generacije Zvonko Živković i Čava Dimitrijević fantastični igrači. Šteta što Živković nije napravio mnogo veću karijeru. On je mogao sa loptom da uradi šta god poželi, pravi ol raund igrač. Od rivala posebno sam cenio Srbu Stamenkovića, Zorana Filipovića, Staju Nikolića. veliki igrači i još veći ljudi. Današnji fudbal je izgubio dušu i emociju koju je nekada imao.
Igrali ste i sa Draganom Manceom, koji je brzo osvojio simpatije navijača:
– On je bio ubica golmana! Pravi klasičan špic, agresivan sa odličnim šutem, veoma brz i sa sjajnim osećajem za gol. U današnje vreme on bi se nadavao golova.
Na iznenađenje navijača otišli ste u Hajduk. Da li ste u kontaktu sa nekim igračima?
– Prelazak u Hajduk nije bio moja želja. Ja sam dete Partizana. Napravljena je atmosfera da me oteraju. Partizan je ipak moja ljubav i ostaće zauvek. Ne može se porediti ljubav između Partizana i Splićana. Crno-beli su uvek na prvom mestu zbog mnogo razloga. Hajduk je tada bio najveći klub u Jugoslaviji, po svim parametrima. Osvojili smo Kup Jugoslavije i igrali polufinale KPK protiv Totehema. Proveo sam lepe trenutke u Splitu. Nisam u kontaktu sa igračima iz te generacije, a retko idem u zemlje bivše Juge, pošto nisam navikao da se na ovim prostorima krećem sa pasošem.
Zauvek sa Partizanom i Galatom
Prekazi odudara od klasičnog stila fudbalera pošto voli da pročita dobru knjigu i sluša netipičnu muziku, rok, bluz, sol:
– Knjige sam počeo da čitam da se ne bih dosađivao u karantinu. Tako sam zavoleo književnost. U Galatasaraju su bili zbunjeni da jedan igrač čita knjige i sluša “Bitlse”, “Rolingstonse”, Aretu Frenklin ili Džejmsa Brauna. Kad sam stigao u Istanbul, retko koji fudbaler je imao završenu srednju školu. Rastao sam uz dobru knjigu i muziku, koja je i danas deo mene. Za Turke je to bilo impresivno.
Prekazi ima i definisanu poslednju želju:
– Kada jednog dana budem umro, želim da mi se u kovčeg stave zastave Partizana i Galatasaraja. Bez obzira na to što je bilo i gorkih pilula Partizan je moja ljubav, a u Galati sam doživeo zvezdane trenutke karijere.
Liverpul u srcu
Prekazi je vatreni navijač Liverpula, a posebno ceni Boku juniors zbog sjajnih navijača:
– Oduvek sam voleo Liverpul, čiji sam vatreni navijač. Od postave sa Dalglišom, Mekdermotom, Sunesom, oni su mi u srcu. Boka Juniors je klub sa posebnim šmekom i neviđenim navijačima.
Kolarova učio slobodnjake
Većinu golova u karijeri ste postigli iz slobodnih udaraca, jer ste imali snažan i precizan udarac. To znanje ste prenosili kasnije mnogim fudbalerima:
– Mnogo je bitnija tehnika od snage. Imao sam zadovoljstvo da učim od najboljih. U omladincima Vladica Kovačević mi je pokazao gde treba udariti loptu. To je suština! Sa Zoranom Miladinovićem sam udarac usavršavao. To iskustvo sam preneo Baboviću, Kolarovu, Rakiću i još nekim igračima dok sam radio u OFK Beogradu. Često sam ostajao sa prvotimcima i bosom nogom vežbao centaršuteve.
Oduševio Krojfa
Imali ste bogatu karijeru, ali, ona je ipak mogla da bude i mnogo veća da ste otišli u Ajaks?
– Nije mi se dalo. Hteo me je Ajaks. Prišao mi je, posle turnira u Nemačkoj, u hotelu Johan Krojf. Nikada u životu se nisam zbunio, tada sam imao neviđenu tremu. On je za mene najbolji fudbaler Evrope koga sam gledao. Hteo je da me angažuje u Ajaksu Međutim, isprečila se neka birokratija, Krojf nije odustajao, želeo je da mi izdejstvuje pasoš neke druge zemlje. Nije uspeo, zvao me je telefonom da kaže koliko mu je žao. Posle šest meseci je postao trener Barselone.
Mali fudbal u Baltimoru
Iz Hajduka je usledio put u Ameriku gde je Prekazi šest meseci igrao mali fudbal:
– Bilo je to lepo iskustvo. U Baltimoru sam bio sa legendarnim Srboljubom Stamenkovićem, Rešadom Kunovcem i Majklom Stankovićem. Uživali su oni koji su nas gledali. Tako je bilo i u Srbiji. Igrao sam za Konjarnik, proveo mnogo divnih trenutaka sa nestvarnim Švabom Mihajlovićem, Smiljanićem, Duletom Petrićem, Đokicom Milenkovićem, na golu Arsić…
Prijatelj trojice turskih predsednika
Tokom uspešne karijere u Turskoj Prekazi je upoznao šefove država ove zemlje, a u međuvremenu je dobio i njihov pasoš:
– Upoznao sam Kenana Evrena, Turguta Ozala i nedavno Redžepa Tajipa Erdogana, koji je preko turskog ambasadora u Beogradu izrazio želju da se vidimo kada poseti Srbiju. Sa Ozalom sam se odlično slagao i tada sam dobio turski pasoš. Čast mi je što je Erdogan tražio da me vidi. Imali smo prijem zajedno sa Zoranom Simovićem. To je dokaz da smo ostavili dubok trag u Turskoj i da oni ne zaboravljaju naše zasluge za fudbal u toj zemlji.
Koliko je Prekazi popularan u Turskoj govori i podatak da je ulica po njemu dobila ime, kao i knjigu:
– Štampana je u 10.000 primeraka i već prvog dana prodat veliki deo tiraža. Knjigu je uradio pisac koji je veoma cenjen u Turskoj. Na promociji je osim novinara pisanih medija bilo 40 TV ekipa. Tog dana sam dao ogroman broj intervjua.
