Čarls se pokazao kao sjajan učitelj, njegova priča bila je više nego zanimljiva, a u učionici je vladala potpuna tišina pošto je sjajni bek sa lakoćom držao pažnju brojnim učenicima. Čarls je pre predavanja obišao čitav kompleks i malo je reći da je bio oduševljen onim što je video.
"Sve ovo jako podseća na ono što sam imao na mom Univerzitetu. Sve je blizu, praktično na jednom mestu. I dvorana, i učionice i smeštaj. Samo, moram da priznam da su sobe za smeštaj veće nego one koje sam ja imao“, uz osmeh je prokomentarisao Dženkins.
Čarls je u učionicu "Koledža Beograd" ušao u velikom stilu, sa dnevnikom u jednoj i markerom u drugoj ruci. Posle uobičajenog pitanja na početku svakog časa „Ima li odsutnih“ posle koga je usledio spontani smeh, Čarls je krenuo da se priseća dana kada je studirao.
"Po završetku srednje škole, četiri Univerziteta su pokazala interesovanje za mene. Ja sam izabrao Univerzitet Hofstra iz prostog razloga, jer je bio najbliži mojoj kući. Do Univerziteta mi je bilo potrebno svega dvadesetak minuta. Mnogi su želeli da odu da studiraju što dalje od kuće, ali pošto je moja majka u to vreme bolovala od raka, a moj otac radio dva posla istovremeno, želeo sam da budem blizu doma i da se mojoj porodici nađem na usluzi.“
Čarls Dženkins studirao je komunikaciju naglasivši da je disciplinovanost bilo nešto na šta se najteže privikavao i što mu je najteže padalo. Disciplina je nešto na šta je Dženkins posebno skrenuo pažnju učenicima.
"Raspored obaveza je bio prilično zgusnut i morao sam striktno da poštujem tu rutinu, da budem vrlo disciplinovan kako bih sve postigao. Trudio sam se da učim sa drugovima sa nastave i da izbegavam učenje sa saigračima iz tima. Jer, to je prosto bilo nemoguće. To je više bila zabava nego učenje. Pravile su se razne šale, dobacivanja su bila konstantna, a računar je bio upaljen da bi se gledali najatraktivniji potezi sa utakmica i ništa više. Sa učenjem nisam imao problem, jer sam oduvek bio odličan đak, a za to je bio najzaslužniji moj otac“, rekao je Dženkins i potom dodao:
Divim se Nikoli Rebiću, "mali" je ljudina"Nisam imao nekog košarkaškog uzora, ako na to mislite. Ali, mogu da vam kažem pored kakvih ljudi volim da budem, kakvim ljudima se divim i sa kakvim momcima volim da se družim. Najbolji primer za to je možda Nikola Rebić“, iznenadio je sve prisutne Dženkins ovom izjavom a onda sve pojasnio. "To je mlad momak koji malo igra, retko dobija šansu, a kao jedan od najmlađih nosi torbe i vodi računa o dresovima. On se nikada i ni na šta ne žali. Nikada ne kasni trening i uvek daje 110 odsto mogućnosti. Maksimalno je posvećen i vrlo pozitivan. Volim da budem pored takvih ljudi. Prošle sezone je praktično presedeo pedesetak utakmica, ali kada je dobio šansu u prvom kolu Super lige ubacio je 15 poena. Mislim da niste svesni koliko je to teško, a on je to uspeo. E, zbog svega toga ga mnogo cenim i volim da budem u njegovom društvu“, |
"Da bih mogao da igram košarku u srednjoj školi morao sam da imam 75 odsto uspešnosti na testovima. Moj otac je za mene tu granicu podigao na 90 odsto. To je bio uslov da mogu da se bavim košarkom i da igram video igrice, a to je ono što sam kao klinac najviše voleo da radim. Kao što vidite to radim i danas i zato vam je jasno koliki sam motiv imao za učenje.“
Dženkins je posebno istakao važnost obrazovanja sportista.
"Preneću Vam nešto što je meni moj otac uvek govorio. Jedna povreda je možda dovoljna da više ne budeš u situaciji da radiš neke stvari koje si pre povrede mogao i to može u potpunosti da ugrozi tvoju karijeru. Moj otac je u pravu i ja sam ga ozbiljno shvatio. Zato i vas molim da to prihvatite kao činjenicu i posvetite se učenju. Takođe, sportska karijera neće večno trajati i zato bi trebalo na vreme da se razmišlja šta ćete raditi kada više ne budete mogli da igrate košarku.“
Nikada kao Kobi Brajant"Kobija sam stalno gledao na televiziji i divio sam se njegovom načinu igre. On je zaista velika zvezda. Pred utakmicu protiv Lejkersa izašao sam na teren da se zagrejem i raspucam i video sam da je na drugom delu terena. Bio sam veoma uzbuđen i pošto sam završio pre njega poželeo sam da ga upoznam i da se malo ispričamo pre utakmice. Seo sam na stolicu pored terena i kada je Kobi krenuo ka svlačionici pozvao sam ga po imenu sav ushićen. On se za trenutak samo okrenuo, nevoljno odmahnuo glavom i prošao dalje. Bez reči. Tada sam sebi rekao da ako ikada budem postao vrhunski sportista, da nikada neću imati takav stav“, rekao je Dženkins. |
Dženkins je pričao i o svojim iskustvima iz NBA lige. U prvoj sezoni najjaču košarkašku ligu na svetu je zadesio „lok-aut“ pa se Čarls prisetio da igračima četiri meseca nisu isplaćivane ugovorne obaveze. Takođe, posebno je naglasio da biti ruki u najjačoj ligi na svetu nije nimalo lako.
"To zaista nije dobra stvar. Vrlo je teško. Daću vam jedan primer zašto je tako“, kratko je zastao Čarls i uz prepoznatljiv osmeh nastavio svoju priču:
"Posle jedne utakmice u nekoj crnoj velikoj kesi doneli su nam ogromne perike. Nas novajlije su naterali da stavimo te perike na glave, pustili su muziku i naterali nas da pred publikom pevamo pesme Majkla Džeksona. Takođe, sećam se da smo u nekom restoranu morali da se popnemo na stolicu i da pred 50 ljudi igramo uz muziku. Svi su se urnebesno zabavljali, ali verujte mi da nama nije bilo do smeha. Ali, tako je kada si ruki“, objasnio je Dženkins.
