Bivši komičar Vladimir Zelenski pre tačno godinu dana postao je predsednik Ukrajine. Obećao je novi početak.
Ipak, pokazalo se da naginje nepotizmu i da je nemoćan da zauzda oligarhe, komentariše novinar DW Ojgen Tajze.
Od prvog dana na funkciji je Vladimir Zelenski činio je sve kako bi se razlikovao od prethodnika Petra Porošenka. Već je njegov govor na inauguraciji 20. maja prošle godine bio sušta suprotnost ratobornoj retorici Porošenka, koji je neslavno izgubio izbore pokušavajući da se nametne kao neprikosnoveni vođa u borbi protiv ruske agresije.
Zelenski je prvi ukrajinski predsednik koji nailazi na veliku podršku kako na zapadu, tako i na istoku zemlje. On se obraća i Ukrajincima kojima je ruski maternji jezik. Držao se podalje od klinča u kojem su se našli pobornici nezavisne ukrajinske crkve i oni koji su vezani za Moskovsku patrijaršiju.
Ipak, osim te pomirljivosti, teško je setiti se drugih uspeha Volodimira Zelenskog u prvoj godini mandata. Prvih meseci mu je doduše pošlo za rukom da nastavi zamrznute reforme, ali je bilans posle pune godine razočaravajući.
Nijedan ukrajinski predsednik nije imao ovakve preduslove za pravi novi početak nakon skoro tri decenije korupcije, nepotizma i nepravde. U prvom govoru je bivši komičar Zelenski za bedu optužio “staru elitu”, “sistemske političare”, i obećao novu eru u kojoj bi svi Ukrajinci konačno bili jednaki pred zakonom.
Prvi potez bilo je raspuštanje parlamenta i, par meseci kasnije, njegova novoosnovana partija je osvojila većinu u Vrhovnoj radi. To su neviđeno jake karte za promene.
No ubrzo se nije dalo sakriti da se “nova elita” u suštini sastoji od predsednikovih bliskih prijatelja i nekadašnjih partnera iz šou-biznisa. Desetine poslanika vladajuće stranke “Sluga naroda”, nazvane po popularnoj komediji u kojoj je Zelenski glumio, zatim njegovi savetnici pa čak i šef tajne službe SBU – svi dolaze iz televizijske produkcije “Kvartal 95”, koja pripada Zelenskom.
Osim prijateljima, Zelenski nikome ne garantuje kontinuitet na funkciji. Ministri i guverneri se kao na traci imenuju i smenjuju pa se narod pita da li se uopšte isplati pamtiti im imena. Istovremeno su otpušteni svi reformski nastrojeni funkcioneri čija su imena makar znali u zapadnim ambasadama.
Bivši komičar je u maniru brazilskog desničarskog autokrate Bolsonara čak dvaput smenio ministra zdravlja tokom pandemije. Sličnom brzinom okreće se vrteška funkcionera u Ministarstvu finansija i to usred pregovora sa Međunarodnim monetarnim fondom o novom programu pomoći. I kao da to ne unosi dovoljno nervoze u privredu, predsednik je nedavno otpustio jednog renomiranog reformistu koji je sa čela carine i poreske službe poslao jake signale u borbi protiv korupcije.
Najave promena su bile glasne, ali su se Zelenski i njegova parlamentarna većina brzo pokazali kao bezubi tigar u odnosu na ukrajinske oligarhe. Više od četvrtine njegovih poslanika odbilo je poslušnost kada je Zelenski hteo da progura zakon o bankama koji je tražio MMF jer taj zakon mrsi računicu Igoru Kolomojskom, najmoćnijem tajkunu u zemlji.
Kolomojski, vlasnik medijske imperije, pre izbora bio je najvažniji saveznik Zelenskom. No od kada su zaratili, predsednik više nema stabilnu većinu u parlamentu.
Zelenski više ništa ne može da uradi ukoliko ne sklapa zakulisne kompromise. Ukrajinska politika se time vraća staroj mustri: Zelenski, kao i bivši predsednici, sve više liči na posrednika između oligarha.
Oni znaju da uzvrate dobročinstvo: jedan je recimo kupio stanove za mornare koji su oslobođeni iz ruskog zarobljeništva, drugi je kupio vozila za raspale bolnice, a treći je obezbedio zaštitne maske za lekare koji bi se inače goloruki sudarili sa koronom.
Ali to nije sistemsko rešenje. Rebus je kako Zelenski misli da zbilja reši probleme u zdravstvu i drugim sektorima. Ovaj predsednik nema plan.
