Aleksandar Lukašenko, koji je na čelu Belorusije već 25 godina, šef je države sa najdužim stažom na post sovjetskom prostoru, a u analizi Dojče vele konstatuje da on na Zapadu nema više reputaciju “poslednjeg diktatora Evrope”.
Kada je 10. jula 1994. šef sovhoza, velike državne farme, izabran za prvog predsednika Belorusije, bivša sovjetska republika na istočnoj granici Evropske unije bila je nezavisna tek tri godine.
U to vreme Lukašenka su u narodu od milja zvali “Baćka” (otac), a kako ocenjuje DW liderskom stilu oca nacije ostao je veran sve do danas.
Kako se navodi, često se čuje da je Lukašenko u svojoj zemlji sa oko 10 miliona ljudi održao neku vrstu “mini-Sovjetskog Saveza”, a to se odnosi na relativno uspešan industrijski i poljoprivredni sektor koji ima koristi od državne podrške, a pre svega od političkog saveza s Rusijom.
Predsednik Belorusije voli da se u javnosti predstavlja kao sasvim običan čovek, “blizak narodu”, a DW piše da se on oslanja na obaveštajnu službu KGB, koja u Belorusiji i dan-danas nosi to ime, kao nekada u Sovjetskom Savezu.
Putem referenduma doneo je izmene zakona i ustava kako bi imao više ovlašćenja i neograničen reizbor – parlamentu je oduzeta moć, liberalna opozicija skrajnuta, mediji cenzurisani, neki opozicioni političari su nestali bez traga, protesti su bili ugušeni.
Na Zapadu se Lukašenko smatrao “poslednjim diktatorom Evrope”, međutim, ta vremena su prošla – nakon krize u Ukrajini u kojoj je on ostao neutralan i stekao međunarodni ugled zahvaljujući pregovorima o istočnoj Ukrajini u beloruskom glavnom gradu Minsku.
Takođe, oslobodio je neke opozicione aktiviste i tako otvorio put ka ukidanju sankcija EU, što se i desilo 2016.
Ponovno približavanje Zapadu trebalo je da bude krunisano u februaru, kada je trebalo da učestvuje na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, ali to putovanje je otkazano malo pred sam događaj.
Lukašenko je od početka održavao bliske odnose s Rusijom – sa Borisom Jeljcinom, Putinovim prethodnikom, da bi 1997. osnovao zajedničku rusko-belorusku državu, uniju koja je do sada postojala više na papiru, a Belorusija je takođe bila osnivač Evroazijske ekonomske unije.
Međutim, poslednjih meseci Lukašenko je trpeo sve veći pritisak iz Moskve da se još više povežu, što je kako piše DW, dovelo do toga da Belorusija manje profitira od ruske nafte, od njene prerade i preprodaje Zapadu.
Najveći izazov za Lukašenka tek predstoji – njegov odlazak sa vlasti.
On je nedavno najavio da će naredni predsednički izbori biti održani kako je i planirano 2020. godine, kao i da bi mogao da se kandiduje.
