Angela Merkel se uskoro oprašta s pozornice Evropske unije. I dobro je što je tako, smatra urednica u DW Kristina Burak. Potreban je novi politički stil kako bi se savladali brojni izazovi.
Posle parlamentarnih izbora 26. septembra, kad Angela Merkel nakon 16 godina definitivno ne bude više nemačka kancelarka, Evropska unija oprostiće se od predsednice vlade s najdužim stažom.
Merkel je već dugo važan akter na pozornici EU. Doživela je duboke krize i savladavala ih. Ona je doprinela tome da Evropska unija u teškim vremenima ostane na okupu. U krajnjoj liniji, nemačka kancelarka uvek je delovala u interesu EU – ali često tek nakon što je, koliko god je mogla, izbegavala da donese odluku. Nije slučajno pojam “merkeln” (merkeliti) 2015. izabran za reč godine među mladima.
Merkel je, istina, uvek bila pouzdana zagovornica vrednosti EU, ali ipak je suviše često oklevala i popuštala tek onda kada više nije bilo druge mogućnosti. Mnoge od tih odluka bile su sporne. Ali i hrabre.
Za vreme finansijske krize u evrozoni i Grčkoj, Merkel se suprotstavila i svom CDU fiksiranom na dogmu budžetske discipline, kao i raspoloženju među nemačkim stanovništvom, a sve kako bi spasla Grčku. Pre toga odlučno je tvrdila da takav korak ne dolazi u obzir. I tek kada se EU našla pred finansijskim kolapsom, ona se odlučila na te mere.
Oštre mere štednje Grčkoj i paketi pomoći drugim pogođenim zemljama Sredozemlja, tamo su viđeni kao dokaz da Merkel nameće “nemački put”, bez ikakve solidarnosti unutar EU. Sećam se razgovora u svojoj sopstvenoj, španskoj porodici, koja se strahovito žalila na to da Nemci i dalje na letovanju u Španiji profitiraju od niskih troškova, dok istovremeno Španci moraju da se bore sa štednjom i visokom nezaposlenošću.
A onda, kada je 2015. milion sirijskih potražilaca azila potražilo zaštitu u Evropi, Merkel je donela politički hrabru i moralno ispravnu odluku – da ne zatvori nemačke granice. Ali i tu je u stvari samo reagovala. Donela je odluku tek kad je bilo jasno da pokušaji postizanja dogovora o raspodeli kontingenata po čitavoj Evropskoj uniji neće uspeti i kada su preopterećene članice EU, recimo Mađarska, desetine hiljada potražilaca azila pustile da odu ka Nemačkoj.
Merkel se uvek trudila da održi status kvo – ona je jednostavno konzervativna. Nije spremna da napravi korak napred pre nego što se dotera do zida. Ali, taj stil nije više dovoljan.
Kako bi se savladali izazovi EU, naslednik ili naslednica Angele Merkel mora da preuzme aktivnu, vizionarsku, vodeću ulogu. Iako se neki Nemci iz istorijskih razloga ne osećaju dobro kada se stavljaju u poziciju “motora evropske politike”, ipak se mora reći da postoji razlika između “vladanja” i “vođenja”. Nije slučajno da brojni Evropljani Berlin danas vide kao svoj “go to” – glavni grad.
Evropskoj uniji je potreban neko ko ne samo da je sposoban da igra u timu, već i da taj tim može da vodi. On ili ona mora biti u stanju da se aktivno suoči sa izazovima, a ne da na njih nepromišljeno reaguje. Jer, izazova ima dovoljno.
Naslednik ili naslednica Angele Merkel mora isto tako strastvenije da “prodaje” uspehe EU, kako bi se ponovo pridobilo poverenje i oduševljenje građana, naročito mlađe generacije.
Među te sumnjičave građane EU spadaju uostalom i Nemci. Jedno istraživanje instituta Evropski savet za spoljne odnose iz aprila, pokazalo je da je više od 45 odsto Nemaca ambivalentno prema članstvu u Evropskoj uniji ili čak smatra da je to loše. Onaj ko bude nasledio Angelu Merkel, trebalo bi da počne aktivno da oblikuje budućnost EU u sopstvenoj zemlji.
