Prvi dnevni list u Srba Novine serbske pojavio se pre 210 godina, na današnji dan 1813. godine u Beču.
Pun naziv je bio Novine serbske iz carstvujušćega grada Viene.
List je bio plod pregnuća dvojice studenta medicine u Beču, koji su se poznavali iz gimnazijskih dana iz Kralovačke gimnazije. Obojica su bili Sremci. Dimitrije Davidović je rođen u Zemunu a Dimitrije Frušić u Divošu.
List čiji je prvi broj izašao 1. avgusta 1813, po julijanskom kalendaru, objavljivan je, kako su tada govorili – posvednevno, izuzev nedeljom i praznicima.
Upamćen je i po činjenici da je upravo u njemu Vuk Karadžić začeo novinsku književnu kritiku. Jernej Kopitar, čija je jedna od funkcija bila pozicija zvaničnog cenzora, upravo preko Novina serbskih uočio je Vuka Karadžića, tada sasvim nepoznatog. Bio je to sticaj okolnosti, Kopitar je bio zaljubljen u filologiju, a Vukov jezik, sasvim netipican za onovremene učene Srbe, mu se posebno dopao. Bio je to govor sličan epskoj poeziji koju je Kopitar delom poznavao. Tako će započeti saradnja koja će dovesti do plodnog Vukovog rada na tom polju.
List je štampan na četiri stranice velike osmine, kako je tada bilo uobičajeno.
U izvesnom smislu Novine serbske nastavljale su tradicije ugašenih kratkotrajnih glasila Srba – Serbskija novini (1791 – 1792) i Slaveno serbske vjedomosti (1792 – 1794).
Tematski, one su zapravo sadržale informacije iz čitavog sveta, a samo delom na teme neposredno vezane za Srbe. Uglavnom su to bile kraće informacije, neka vrsta pregleda prilika u Evropi ali u izvesnoj meri i prekomorskim zemljama.
Ono međutim u čemu su bile drugačije od prethodnika jeste izvesna literarnost. Donošeni su i prilozi iz oblasti književnosti a onda kritike i međusobne polemike. Iako nikada nisu imale veliki broj kupaca, uglavnom prenumeranata odnosno pretplatnika, gotovo svi učeniji Srbi onoga vremena oglasili su se u njima.
Takođe, list je imao redovnu rubriku posvećenu poslovanju “Tečenije novca na Vienskoj berzi”. Potom, postojao i pojmovnik, neka vrsta rečnika manje poznatih reči i pojmova.
Poput drugih srpskih listova toga doba Novine serbske sve vreme su bile u nestabilnom stanju, delom zbog stroge cenzure ali posebno zbog slabog finansijskog stanja. Ovlašćeni štampar Johan Šnirer posle brojnih žalbi zbog neizmirenih dugova prestao je da ih štampa 1818. Dimitrije Davidović odlučio je potom da sam kupi štampariju, ali je list svejedno ugašen februara 1822. Glavni problem je sve vreme bio nedovoljan broj kupaca.
Takođe, pošto je Frušić okončao studije, odustao je od rada na listu zaputivši se u Trst gde je nadalje radio kao lekar.
Davidović na kom je sve ostalo, nikada nije ni uspeo da završi studije medicine zbog čega je i boravio u Beču. Zapravo, i iz Karlovačke gimanzije je bio izbačen zbog izvesnih netaktičnih reči o jednom od profesora, ali i opšteg neobuzdanog ponašanja.
Novine serbske u najboljim danima imale su ukupno 450 prenumeranata. Za stabilan rad lista bilo je neophodno otprilike još toliko. Kada su ugašene imale su samo stotinak pretplatnika, među njima svega pet sa prostora onovremene Srbije.
Pod pritiskom dugova, poverilaca i drugih nevolja Davidović se potom zaputio u Srbiju knjaza Miloša s predlogom da tu pokrene list. Tako će nastati Srbske novine, potonje službeno glasilo Srbije.
Davidović je u Srbiji bio i sekretar knjaževske kancelarije, neka vrsta diplomatskog činovnika, na kraju i pisac ustava poznatog kao Sretenjski.
Bavio se takođe literarnim radom, istoriografijom. Bio je pomalo čovek nerealnih ideja, pristalica ne samo prosvetiteljskih načela nego i još slobodoumnijih političkih ideja.
Našavši se u nemislosti, nastanio se u Smederevu, gde umire aprila 1838.
Frušić koji ga je napustio 1816, u Trstu je postao uspešan lekar.
Nije međutim zaboravio nacionalni rad te je pomagao i nadalje književna pregnuća i bio prenumerant brojnih srpskih publikacija. Iako sasvim sređenih prilika, za razliku od Davidovića, ovaj svet napustio je iste godine, 1838, oktobra, iznenada, od kapi.
