Mladi par Iračana rat i svakodnevno razaranje zemlje nateralo je da krenu u neizvesnost. U potragu za onim bogatim delom sveta gde bi mogli da počnu ispočetka. Put do tamo najčešće vodi preko Balkana. Usitnjenje balkanske državice, razorene nekim svojim zađevicama i ratovima, ne gledaju baš blagonaklono na te tamopute azilante.
"Dosta nam je naše bede, samo nam još ovi fale", razmišlja ojađeni svet, sve čekajući kraj te proklete tranzicije.
Mlada Iračanka već je u poodmakloj trudnoći. Suprug se trudi da joj olakša da bebu donese na svet. Sa prethodne dve trudnoće nije uspela. Nosi je na rukama, dok se probijaju kroz sneg i kada stižu nadomak Valjeva, žena dobija porođajne trudove.
Mali Ajmen ubrzo će biti smešten u beogradski Institut za neonatologiju. Rođen je pre vremena i lekari mu daju male šanse da preživi.
Taj kovrdžavi švrćan izvući će ono najbolje od nas. Okupiće samo ono što je saosećajno i plemenito. Od Radoša Đurovića, direktora Centra za pomoć i zaštitu tražilaca azila, psihologa Davorke Filipović, do Aleksandra i Suzane Nedeljković iz Obrenovca.
Radošu će otac poveriti bebu uz amanet da ga čuva jer veruje da je dobar čovek. I nije pogrešio. Obećao je da će se javiti čim se u novom svetu on i supruga smeste. Davorka će dobro proceniti da mališanu treba omogućiti dom, a ne neki kolektivni centar, pa Ajmena smeštaju kod Nedeljkovića.
Ne sablažnjavaju se, niti kritikuju mlade Iračane što su ostavili bebu. Imaju razumevanja za nesrećne roditelje, čak procenjuju da su u datim okolnostima doneli najbolju odluku. Dete ne daju na usvajanje, već u hraniteljsku porodicu. Ostavlja se šansa roditeljima da se vrate po sina.
I potresna životna priča, objavljena u beogradskim novinama, dobija epilog. U jednoj od evropskih zemalja ubrzano sređuju papire ne bi li konačno mališan bio sa svojim roditeljima. Žaliće Nedeljkovići za dečakom. Ko zna, možda će ih Ajmen zbližiti sa roditeljima. Možda će se za praznike ubuduće međusobno posećivati i svaki put iznova prepričavati kakve su ih životne okolnosti spojile.
Jedna druga priča takođe se desila u zemlji Srbiji, ali nam je pokazala i ono drugo, ružnije lice. Mladi Afrikanac Musa Beri pronađen je u Beogradu mrtav, u improvizovanom smeštaju-bunkeru, među razrušenim betonjerkama na Dorćolu. Tu je živeo mesecima. Komšiluk ga je upoznao kao nasmejanog i prijatnog Afrikanca, a on je dostojanstveno izbegavao da govori o svojoj životnoj priči koja započinje u siromašnoj Gambiji, malenoj afričkoj državi.
I Musa, kao i Ajmenovi roditelji, krenuo je na put nade. U neku bolju budućnost. Mladog Gambijca, nasmejanog i društvenog, jedna Beograđanka s kojom je nakratko bio u vezi, naći će mrtvog u njegovom betonskom skrovištu. Najverovatnije se ugušio od dima kada je založio vatru, zatvorio sve rupe hladnog bunkera i – zaspao.
Znate šta je srpska policija prvo rekla devojci? Zar nisi mogla nekog našeg da nađeš?!
To je ona druga Srbija za koju bismo hteli da je takve nema, da je pošaljemo u istoriju i da nam se ne vraća. To je ona Srbija koja se podrugljivo i s prezrenjem obraćala prema siromašnim Rumunima kada su 90-ih dolazili da rade za "dve črvene", zaboravljajući koliko je naših ljudi u Nemačkoj nailazilo na slična omalovažavanja. To je ona Srbija koja lako zaboravlja kako je pola njenog naroda moralo da beži i napušta domove, pa sada ne pokazuje saosećanje sa nesrećnim Avganistancima i Sirijcima dok traže smeštaj u centrima za azilante. To je Srbija od koje želimo da se oprostimo. Ako je moguće – zanavek.
