Sedamdeset odsto penzionera na jugu Srbije pomaže svoju decu i unuke penzijama, navode u Udruženju penzionera Vranja. Svaki treći živi u istom stanu sa potomcima. Zbog velike nezaposlenosti i još veće stambene krize, penzioneri su prinuđeni da do kraja svog života pomažu svojoj deci.
Činjenica da roditelji od svojih skromnih penzija izdržavaju odraslu decu i njihove porodice ne čudi jer se na evidenciji tržišta rada u vranjskoj opštini nalazi oko 12.000 nezaposlenih. Iz udruženja penzionera objašnjavaju da uzroke zajedničkog života tri generacije treba tražiti u tranziciji. Veliki je broj onih koji su zbog procesa tranzicije ostali bez posla, pa su prinuđeni da žive sa roditeljima.
– Brojni penzioneri i dalje žive u stanu s decom i unucima. U skučenom prostoru živi po šest ili sedam članova porodice. Normalno je da svako živi od svog rada, a ovako penzioneri od svojih primanja moraju izdvajati za lekove, za račune i plus izdržavati decu i unuke – kažu nam u udruženju.
Milan N. ima 38 godina, suprugu Branku koja je ostala bez posla, i dvoje dece: Nikolu, koji pohađa šesti razred osnovne škole, i Miljanu, učenicu četvrtog razreda. Sa porodicom živi u novom naselju, u nedovršenoj kući. Njegovi roditelji žive u užem centru u omanjoj porodičnoj kući, u kojoj su živeli svi njihovi preci.
– Radim u Simpu, kao i moji roditelji, otac i majka su tamo stekli penzije nakon 40 godina rada. Supruga je svojevremeno radila u Jumku, a nakon propasti tekstilnog giganta ostala je na ulici. Sve što sam stekao do sada to je borba za golo preživljavanje, da nije roditelja ko zna šta bi bilo, verovatno bismo kao socijalni slučajevi tražili koru hleba u nekoj nadnici i na kazanu narodne kuhinje i to kad radi. Kuću je sagradio moj otac još dok je radio u Simpu, u onim zlatnim vremenima stare Jugoslavije. Bio sam dete i video sam kako je živi radnička porodica. Otac je kupio plac, sagradio kuću, u dva navrata menjao auto i to kupujući nov, odlazili smo svako leto na tada naše more, u Crnoj Gori i u Kuparima kraj Dubrovnika. Sestra je studirala i završila fakultet, udala se i ostala da živi u Beogradu. Posle završene srednje škole mene je otac zaposlio u Simpu jer su deca radnika uvek imala prednost – počinje svoju sumornu životnu priču Milan.
Dok su Simpo i Jumko radili, bilo je plata i oni nisu osećali nikakvu krizu. Nije bilo velikog komoditeta, ali za osnovne životne potrebe nisu brinuli.
– Prvo je stao Jumko i bez posla je ostala i moja supruga. Nadali smo se da će se u budućnosti naći posao za nju, mlada je, odlično šije, ali od toga ništa. Prošlo je 12 godina od kako je na birou za zapošljavanje, a nije dobila dosad nijedan poziv za bilo kakav posao. Sa njenim odlaskom na biro naš kućni budžet se prepolovio, nastala je borba za preživljavanje u koju su uskočili moji roditelji. Imaju dobre penzije, redovne za sada i oni nas hrane, plaćaju dažbine… Mnogi poput nas, koji nisu mogli da se snađu, postali su disfunkcionalna porodica, žive zajedno reda radi, neki se razveli, deca postala žrtve ulice i raznih pošasti. Što se tiče nas, živimo u nadi da će nešto radikalno desiti u Srbiji. Svesni smo da roditelji ne mogu biti večno živi, sada su već prešli 70. godinu života – kaže Milan.
Životna situacija njegove porodice se dodatno pogoršala kad je i Simpo počeo da posrće, a plate postale neredovne.
– Dobili smo prošle jesenu jednu platu i drugu pred ovogodišnje izbore. To je sve za unazad godinu dana. To je dovoljno za konopac ispod vrata. Moji roditelji tako su postali žrtva svoje dece koja su bez plata, bez posla, sa oformljenim porodicama. Moj otac je ostao bez dva prsta koja je odnela mašina nepažnjom od umora, radio je takozvane ubrzane smene – prva, pa treća. Ta dva prsta donela su kasnije meni radno mesto, imao sam prednost u odnosu na ostale. Sada na posao odlazim redovno, radim prvu i drugu smenu, posla uvek ima, dolazim premoren. Mnogo toga nije nam jasno, radim svaki dan, Simpo proizvodi, roba ide u magacine, a odatle verovatno kupcima, a plate ne primamo.
Zasad je Vranje partijska prćija, u kome su se u poslednje tri godine desilo 30 podmetnutih političko-mafijaških paljevina, grad koji pliva u fekalijama, jer svakodnevno pucaju cevi za vodu i kanalizaciju koje nisu promenjene već pola veka, a u nekim centralnim ulicama su cevi još od turskog vremena. One su od pečene zemlje i potiču iz 19. veka.
– Šta da očekujemo u takvom gradu mi obični ljudi? U Simpu retko ko od radnika da nije na sedativima. Tu nema razlike, da li imate 30 ili 50 godina. Svi se drogiramo raznim “bensendinima”. Jedina razonoda nam je televizija i sedenje u dvorištu, a obrok nam donose roditelji. Kad zavisite od tuđeg dinara i to u zrelim godinama, prosto vas je sramota zbog toga, ali tragedija je u tome što ne možete ništa da promenite – završava priču Milan.
Glogov kolac
– Većina smo glasali za Srpsku naprednu stranku jer nam je, onako “između redova”, novi početak kroz privatizaciju najavio sadašnji premijer Aleksandar Vučić. Mi nemamo više kome da verujemo, osim Tomiću i Vučiću. Ako ne bude neke dobre privatizacije preko 5.000 radnika ostaće na ulici, a to će biti završni glogov kolac za Vranje.
