Mašu su zavoleli zaposleni u bolnici pa su joj obezbedili toplo mesto na kojem može da provodi vreme zalud čekajući svog neprežaljenog gazdu. Na Mašinom licu vidi se tuga. Tuga jer joj nije jasno zašto ne može da pronađe svog vlasnika, kojeg je poslednji put videla kako ulazi na vrata bolnice.
Maša je postala poznata kada je lokalni list u Krasnojarsku u Sibiru napisao predivnu reportažu o njoj. Glavni lekar Novosibirske prve bolnice, ispred koje Maša dolazi svakog dana poslednje dve godine, izjavio je za lokalnu televiziju da je dirnut njenom ljubavlju.
"Pogledate je u oči i vidte da je tužna. Daleko je njen pogled od onog sjaja koji psi imaju u očima kada su srećni. A kod životinja se tuga u očima vidi isto kao kod ljudi", rekao je doktor Vladimir Bespalov.
Dodao je da za njeno stanje ljudska medicina nema lek. Apelovao je na ljude da je ponovo udome i tako pokušaju da prekinu njenu tugu.
"Nema za nju leka u ovoj bolnici… Zato se i nadam da će Maša pronaći drugog vlasnika. Jednoga dana, a svi mi verujemo da će taj dan doći brzo, Maša će verovati drugom čoveku", rekao je doktor.
To su primetili i drugi zaposleni u bolnici, među kojima je i medicinska sestra Ala Voroncova.
"Ona ga čeka… Skoro ju je jedna porodica udomila, ali Maša je pobegla i odmah došla ovamo, do bolnice", rekla je Ala i dodala da se nada da će se pronaći neko kome će Maša moći da ponovo pokloni svoje srce i bezpogovornu ljubav.
Ovaj predivni mešanac živeo je sa svojim gazdom, inače penzionerom, u selu Dvurečije, nekoliko kilometara od bolnice. Jednog dana gazda se razboleo i otišao u bolnicu, gde su ga zadržali. Bio je bio samac, bez ikoga na svetu, osim Maše. Ona mu je jedina dolazila u posetu, svakog dana ujutru prelazivši nekoliko kilometara kako bi došla do bolnice da ga vidi, a potom se vraćala da čuva kuću. Nažalost, njen gazda je preminuo. Ali Maša je nastavila da dolazi. I počela da kopni od tuge, jer ga više nije videla.
