– U Hrvatskoj postoje poznate lokacije koje se još ne otkopavaju. Dakle, problem je političke prirode. Konkretno, kada im se obratimo u ime porodica na pojedinačne zahteve, i pitamo za konkretnu osobu, njihov odgovor je šablonski: da oni rešavanju sudbine nestalih u Hrvatskoj bez obzira na nacionalnost i da, kada nešto saznaju o tom slučaju, porodice će biti naknadno obaveštene. Mi nijednog momenta nismo pitali za nacionalnost, i takav odgovor dovoljno govori o svemu – kaže Dragana Đukić iz udruženja Suza.
Ona podseća da su predsednici Srbije, Hrvatske, Crne Gore i predsedavajući Predsedništva BiH prošle godine potpisali su u Mostaru Deklaraciju o nestalim licima.
– Potpisuje se, priča se o tome, ali nema rezultata. Godišnje se ne rešava više od 60 slučajeva nestalih Srba u Hrvatskoj. Dakle, od 2011. pa na ovamo 58 ili 59 slučajeva se reši, ispada da toliko zacrtaju, ni više ni manje – dodaje Đukićeva.
Ona podseća da se traga za oko 2000 nestalih Srba u Hrvatskoj kao i da porodicama nestalih nije cilj da uvećavaju brojke, već da saznaju istinu.
– Ovo traje više od 20 godina i ne znam kako političare i vlast nije sramota da toliko dugo otežu ovaj proces – pita Đukićeva.
Mala ruka, malena i snaga
Vapaj srpskih porodica koje traže nestale na području cele bivše Jugoslavije slabo se čuje, jer je "malo rukah, malena i snaga", kazao je zamenik predsednika Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih Dušan Čelić. On je u ime porodica nestalih sa Kosova poručio vlastima u Beogradu da "normalizacije odnosa sa Prištinom ne može biti ukoliko ona znači zaborav srpskih žrtava".
